Katarina Pantović: Hibridni identiteti: Bastašić, Tabašević, Cvijetić (2)

Ako rat i ratna trauma oblikuju identitet, a oblikuju ga, nužno, o kakvoj je vrsti identiteta, onda, reč? Upravo to pitanje postavlja teoretičarka književnosti Katarina Pantović, a odgovor ne traži toliko u samome događaju koliko u jeziku kao odblesku događaja. I ne samo to. Koliko god događaj prethodio jezičkoj artikulaciji, smisao ili besmisao samoga događaja dobija se tek posle jezičkog uobličavanja. Na primerima romana Lane Bastašić, Vladimira Tabaševića i Darka Cvijetića, Katarina Pantović analizira jezičke mehanizme koji grade identitet i, istovremeno, pokazuje da je upravo jezik osnova identiteta. Do ovog mesta, naravno, ništa ne izlazi iz već dobro utvrđenih teorijskih tokova. Iskorak Pantović pravi kada u igru uvede policentrični jezik, ili jedan jezik koji ima više imena (srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski, srpskohrvatski). Naime, svako od rečenih spisateljica i pisaca piše tim jezikom na takav način da se on, strogo uzev, ne može bez izvesne neodumice svrstati ni u jedan jezički korpus s jednim imenom. Već takvom postavkom Pantović dovodi u pitanje ono određenje identiteta koje insistira na tome da identitet mora biti jedan, nedeljiv, uvek jednak sebi, gotovo tautološki (srpski je srpski, hrvatski je hrvatski, itd). Svo troje pisaca mešovitog su etničkog porekla, što, naravno, ne znači ništa samo po sebi dok se ne dođe do jezika koji se, takođe, ukazuje kao nečist, mešovit, te se redosled poteza ponovo pokazuje izokrenutim: etničko poreklo ne igra nikakvu ulogu u određenju identiteta, sve dok se u konstruisanje ne umeša jezik. Identitet se, utoliko, ispostavlja kao prazno mesto smisla (Klod Lefor bi možda rekao: prazno mesto moći), kao forma koja se može popuniti vrlo različitim sadržajima, računajući i one visikotoksične.

Vrlo pomnom analizom romana Uhvati zeca Lane Bastašić, Tiho teče Misisipi Vladimira Tabaševića, te Što na podu spavaš Darka Cvijetića, Katarina Pantović pokazuje kako jezik funkcioniše na mestima koja iz stereotipnih, skorelih, stvrdnutih perspektiva izgledaju samorazumljiva, a da, zapravo, ništa nije ni jasno, ni providno, niti samorazumljivo (a najčešće je samo glupo). Utoliko Pantović rat i ratne traume posmatra ne kao puke pokretače pisanja, kao što ni pisanje ne razume kao puki terapeutski postupak, već su rat i ratna trauma događajaji koji, kao što je rečeno, tek s jezičkom artikulacijom zadobijaju mesto u preobražaju smisla. Kao temeljno iskustvo rat nije mesto utvrđivanja identiteta – iako na političkoj ili društvenoj ravni to biva tako – već događaj koji tradicionalne identitete, prelomljene kroz jezik, dovodi do pucanja i obesmišljavanja.

Ovaj naglašeno složen i kvalitetan tekst Katarina Pantović napisala je u okviru projekta „Identiteti” Fonda za nauku Republike Srbije.

Čita Aleksandar Božović
Urednik Ivan Milenković