Prostori pijanizma – Klara Haskil

Ne sasvim lagodan život Klare Haskil (1895–1960), uslovljen krhkim zdravljem i njime izazvanim introvertnim odnosnom prema okolini, verovatno je presudno uticao na to da je osim same muzike ona ostavljala malo drugih, spoljašnjih tragova koji bi poslužili potonjem građenju marketinških narativa, odnosno svrstavanju ove umetnice među vrlo prepoznatljive figure pijanizma 20. veka. Možda je stoga ugledni međunarodni pijanistički konkurs sa njenim imenom – ustanovljen 1963. godine u švajcarskom gradiću Veveu – i ponajviše doprineo očuvanju sećanja na pijanistkinju, pa i stvaranju izvesnog kulta Klare Haskil, prevashodno među poznavaocima pijanističke pedagogije i izvođaštva. Njena ne isuviše obimna, mada dovoljno obuhvatna diskografija publikovana u različitim izdanjima i formatima do današnjih dana otkriva je pak, kao jednu od najautentičnijih pijanističkih pojava svog vremena. Izdavačka kuća Filips u okviru svoje poznate serije Veliki pijanisti 20. veka posvetila joj je čak dva albuma, dok je 2017. godine u Francuskoj objavljen internacionalno distribuiran dokumentarni film Klara Haskil – misterija interpretatora koji pruža dragocene uvide u život pijanistkinje. Odgovor na pitanje ko je bila Klara Haskil mora se zato tražiti u brojnim fragmentima, dok onu najkompletniju sliku sasvim sigurno pruža sama muzika. Njen delikatan i nenametljiv zvuk koji je plenio prirodnošću protoka kroz instrument, donosio je uistinu novi kvalitet u pijanizam u godinama pre i nakon Drugog svetskog rata. Klara Haskil u tom smislu deluje kao jedan od vesnika tendencija u umetnosti sviranja klavira koje će obeležiti neke od poetika druge polovine veka. Izborom repertoara koji su najvećim delom činila ostvarenja klasicizma i ranog romantizma, ona je – u vremenu koje je za sobom konačno zatvaralo vrata ekstrovertnom klavirskom virtuozitetu – pružala intimistički doživljaj literature, ali i samog pijanizma kao prakse eksponiranja do tada zanemarivanih misaonih i lirskih, gotovo apoloniijski spokojnih slojeva muzičke literature.

Životni put Klare Haskil započinje 1895. godine u Bukureštu gde pravi svoje prve muzičke korake i već u šestoj godini upisuje Konzervatorijum. Brzi napredak na dva instrumenta – violini i klaviru – odvešće je najpre u Beč u kojem 1902. godine nastavlja obrazovanje kod Riharda Roberta, austrijskog pijaniste iz čije će klase nešto kasnije izaći i pijanista Rudolf Serkin, te dirigent Džorž Sel. Iste godine Klara Haskil ostvaruje i prvi javni nastup, da bi se nakon tri godine u Beču, 1905. preselila u Pariz, grad u kojem će se odigrati njeno najintenzivnije muzičko obrazovanje. Na tamošnjem konzervatorijumu ubrzo će stići do klase čuvenog Alfreda Kortoa, ali će usled njegovih brojnih odsustvovanja uslovljenih koncertnim angažmanima najviše raditi sa Lazarem Lévijem i Žozefom Marpenom. Zanimljivo je da Haskilova 1909, na takmičenju francuske muzičke omladine osvaja prvu nagradu u konkurenciji violinista, a tek drugu kao izvođačica na klaviru. Ipak, školovanje zaokružuje 1910. godine Gran prijem Pariskog konzervatorijuma. Još jedan susret, koji se ovog puta odigrao 1911. u Švajcarskoj sa Feručom Buzonijem ishodovaće pozivom ovog muzičara oduševljenog Klarinom muzikalnošću da dalje studije nastavi u njegovoj klasi u Berlinu. Ipak, ona neće otići u Nemačku zbog protivljenja majke, što pijanistkinja nije prežalila čitavog života. U osvitu Prvog svetskog rata, na pragu profesionalne karijere, devetanestogodišnja Klara Haskil počinje da se suočava sa sve evidentnijim pogoršanjem zdravstvenog stanja izazvanog skoliozom, te će dalji životni tok ove talentovane pijanistkinje sa istoka Evrope, biti u velikoj meri ograničen ovom okolnošću. Ne manje bitna biografska odrednica bilo je, međutim, i njeno jevrejsko poreklo koje će je provesti kroz meandar različitih životnih prilika – kako onih u kojima će joj se otvarati vrata brojnih pokrovitelja i svetskih muzičkih scena, tako i onih drugih, politički obojenih u burnim vremenima evropske istorije prve polovine 20. veka… Po završetku Velikog rata, Klara Haskil će se vratiti u Pariz odakle će narednih petnaestak godina razvijati internacionalnu karijeru koncertne pijanistkinje. Godine 1924. otputovaće na prvu prekookeansku turneju po Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi, koju će potom ponoviti ne samo naredne 1925, već i 1926. godine, ovog puta kao kamerni muzičar sa violončelistom Pablom Kazalsom. Ipak, njena bolest kao i njome izazvana sve intenzivnija trema od javnih nastupa sprečile su je da obezvedi sigurniju materijalnu situaciju što će obeležiti čitav njen život, najvećim delom proveden u priličnom siromaštvu.

Mada postoji pretpostavka da je njen najraniji snimak na kojem je zabeležena Listova koncertna etida La Leđereca načinjen već 1920-ih godina, Haskilova prve komercijalne snimke pravi tek 1934. godine za firmu Polidor na pločama od 78 obrtaja. Zanimljivo je da će se u ovom periodu prijateljstvo sa zemljakom, legendarnim pijanistom Dinu Lipatijem pretočiti u profesionalnu saradnju, jednu od retkih u formi klavirskog dua u međuratnom periodu, koja međutim, usled nadolazećeg novog rata neće dugo potrajati. Klara Haskil pod najezdom Hitlerovih snaga, 1941. godine, biva primorana da beži iz Pariza na sigurnije mesto, odnosno još uvek slobodnu teritoriju Marseja gde se u okruženju ratnog vihora koji tutnji Evropom suočava sa novim zdravstvenim problemom, operacijom tumora na očnom nervu. Uspešan oporavak bio je ozvaničen povratkom klaviru i koncertom na otvorenom, na kojem nastupa kao solista u Mocartovom Klavirskom koncertu u de-molu. Već sledeće godine pred novom najezdom nacista koji zauzimaju grad, primorana je na novu selidbu, ovog puta u Ženevu gde će dočekati kraj ratnih dešavanja. Posleratne godine označiće poslednji, ali i najplodonosniji period njenog života ispunjen intenzivnom koncertnom praksom, ali i učestalim studijskim snimanjima zahvaljujući kojima je najvećim delom formirana njena diskografska zaostavština.

Pred kraj Drugog svetskog rata koji dočekuje kao izbeglica u Ženevi, Haskilova upoznaje Mišela Rosijea njenog potonjeg dugogodišnjeg menadžera. Zahavljajući njemu, ona uspeva da obnovi koncernu praksu prekinutu ratnim dešavanjima, a koja će osim resitalskim nastupima biti obeležena i posvećenim saradnjama sa dirigentima i partnerima u kamernim sastavima. Među njima su bili dirigenti Bernhard Paumgartner i violinista Artur Grimijo sa kojim će nastupiti preko pedeset puta! Godine 1950, Klara Haskil dobija švajcarsko državljanstvo, a naredne potpisuje ekskluzivni ugovor sa diskografskom kućom Filips i nastanjuje u Veveu, malom mestu na obali Ženevskog jezera. Poznanstvo sa Herbertom Karajanom dovešće je 1952. godine u bečki Muzikferajn i dvoje muzičara upriličiće u godinama koje slede ukupno dvadeset zajedničkih nastupa. Odjeci njenih snimaka postaju sve jači i Klara Haskil u Parizu dobija prestižno priznanje Gran Pri d disk za izvođenje Šubertove poslednje klavirske sonate u Be-duru. Pedesete godine biće u profesionalnom smislu zlatna, ali ujedno i poslednja decenija života Klare Haskil u kojoj će se sustizati jednako pijanistički uspesi i brojna priznanja, među kojima i orden Legije časti koji dobija 1958. Povodom ovog događaja, njen dugogodišnji prijatelj Čarli Čaplin prirediće veliku proslavu u svom domu na obali Ženevskog jezera. Poslednja 1960. godina protekla joj je u intenzivnom radu kada u pozorištu u Veveu pretvorenom u studio realizuje svoje tehnološki najpročišćenije snimke – Betovenovu drugu i treću sonatu iz opusa 31, Faljine „Noći u Španskim vrtovima”, Drugi klavirski koncert Frederika Šopena, kao i oba Mocartova molska klavirska koncerta u de i ce-molu pod palicom Igora Markeviča. Poslednji koncert prirediće 1. decembra u Teatru Šanzelize, da bi svega nekoliko dana iza ovog nastupa naizgled bezazleni pad niz stepenice u Briselskom metrou za njen krhki organizam imao koban ishod.

Za 65 godina života ispresecanih smenama burnih događaja među kojima su se na evropskom tlu preobražavala ne samo politička i društvena ustrojstva, već sam duh vremena i umetnička stremljenja koja su ga pratila, Klara Haskil je – čini se jednako krhka kao i čitava epoha u kojoj je živela – u svom hermetičnom svetu oblikovala svojevrsnu kontratežu teškim i često tragičnim istorijskim dešavanjima, oličenu u vedrini muzike koju je ovaploćivala za instrumentom. Među njenim omiljenim kompozitorima bio je i Robert Šuman, čije je komade iz ciklusa Šumske scene opus 82 zabeležila 1954. godine. Kako Mark Ejnli navodi „U interpretaciji ovih komada, Haskil svira direktno i jednostavno, sa minimalnom fluktuacijom tempa i sa izuzetno tečnim frazama, linije se pojavljuju jednako neprimetno kao što i nestaju. Njen prozirni glas, prefinjene dinamičke nijanse i raskošna sonornost vokalnog tipa donose arhitektonsku strukturu i bogat emocionalni sadržaj dela sa izuzetnom jasnoćom.“

Akvarelni klavirski zvuk ove pijanistkinje možda je najviše nalikovao likovnom izrazu Paula Klea, ne samo u lakoći nanosa tonskih boja koje su bile pre prozračne nego intenzivne, već i u samom karakteru muzičkih misli iz kojih je zračila jednostavnost, ali i punoća i zrelost muzičkog smisla svakog odsviranog tona. U njenom sviranju kao da nema dubljih otisaka ni erosa ni tanatosa – makar ne u onom neposredno uočljivom obliku, s obzirom na to da ujednačenost izraza nadvladava svaki vid jarkih karakternih polarizacija. Zato ona ni u zaoštrenijim pasažima nikad nije dramatična u pravom smislu reči. Utisak igranja zvukom sa pozicije jednog u osnovi optimističkog pogleda na svet uvek nadrasta svako osećanje patnje. Iza takvog zvuka mogao bi se otkriti jedan viši, reklo bi se filozofski pristup životu Klare Haskil, čak veoma blizak Mocartovom, u svom detinje bezbrižnom i naizgled infantilnom raspoloženju ispod kojeg je moguće nazreti i istinsku radost, a tek potom i težinu dubokih i setnih emocija čije opravdanje svakako nudi sama biografija umetnice… Po ovim karakteristikama Klara Haskil je bila prototip antiromantičara 20. veka, umetnik koji je klasičnom ravnotežom izraza dopuštao da sklad muzičkog dela u svim aspektima govori sam za sebe.

Autor emisije: Stefan Cvetković