Godišnjice velikih filozofa – Duško Prelević o Branku Lazareviću

Branko Lazarević (1883–1963) bio je srpski književnik i diplomata. Posle završene gimnazije u Zaječaru, studije je započeo u Parizu, kao stipendista Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, a okončao ih je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Obrazovanje je potom nastavio u Parizu, Minhenu i Rimu gde se specijalizovao za književnost i estetiku, a tema doktorske disertacije mu je bila „Problemi ritma i simetrije”. Do oslobodilačkih ratova intenzivno se bavio književnim radom i pozorišnom kritikom. U periodu između dva svetska rata ostvario je veoma uspešnu diplomatsku i političku karijeru, međitum, posleratne komunističe vlasti su ga uklonile sa javne scene. Rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja Lazarević je nastavio da piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije isključen iz Saveza književnika i uhapšen; u zatvoru je bio od 1948. do 1950. godine, oduzeta mu je kuća u Beogradu, vila na Hvaru i očeva pivara u Negotinu, tako da je poslednje godine proveo u Herceg Novom, gde je tek 2004. godine nađena njegova izgubljena ostavština.

U prvom delu svog izlaganja Duško Prelević se osvrće na predratni deo Lazarevićevog života i njegov odnos sa savremenicima. Još kao studenta zapazio ga je Jovan Skerlić i uputio na čitanje Emila Zole, ali je na Lazarevića jači utisak ostavio Bogdan Popović. Lazarević je smatrao da kritika treba da bude „impresionistička” i „totalitarna”, a Skerlić ga je opisao kao glavnog književnog impresionistu te generacije. Ceneći angažovanost autora o kojima je pisao, Lazarević je jasno istiocao svoj antinacionalistički, antifašistički i antikomunistički stav. Za književnu kritiku smatrao je da mora da proizađe iz estetskog doživljaja, iz samog susreta sa umetničkim delom, te da je u tom smislu književna kritika (ako je dobra) i sama umetničko delo.

U drugom delu izlaganja biće reči o posleratnom radu Branka Lazarevića, gde posebo mesto zauzima njegov spis Dnevnik jednog nikoga (1942–1947), vredno svedočanstvo o tadašnjim promenama, posebno o prevrtljivosti koja se tada dešava, kako u narodu tako i među intelektualcima, u čitavoj Jugoslaviji, a posebo u Srbiji. Tu Lazarević piše o Antonu Avgustinčiću (koji je izvajao spomenike i Kralju Aleksandru i Anti Paveliću i Josipu Brozu), Vladimiru Nazoru, Gustavu Krklecu, Aleksandru Beliću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću (ipak, dodajući da Andrić, za razliku od ostalih, bar ćuti) i tako dalje. Na kraju izlaganja, Prelević će navesti i nekoliko zanimljivosti vezanih za pronalazak Lazarevićeve ostavštine, zahvaljujući čemu danas imamo osam tomova njegovih sabranih dela.

U sutrašnjoj emisiji možete slušati izlaganja Une Popović „O Vilhemu Diltaju” i Jelene Boljanović „O Karlu Jaspersu” sa ovog naučnog skupa.

Urednica ciklusa Tanja Mijović.