Jun Fose: Septologija (2)

Ne dešava se previše često, čak ni kada su i pitanju najprestižnija književna priznanja, da nagrada ode u ruke najboljoj spisateljici, ili najboljem piscu. Od nagrada to, naravno, ne treba očekivati jer, kada je reč o Nobelovom priznanju, nemoguće je imati jasan pregled onoga što se događa u svetu, a Nobel, da podsetimo, pokriva čitav svet. Ove godine, međutim, Nobel je otišao onome ko to (veoma) zaslužuje: norveškom piscu Junu Foseu. Treći program je već bio u prilici da, u izvanrednom prevodu Radoša Kosovića, emituje uvodne delove Foseove Septologije, a sada, ponovo u Kosovićevom prevodu, donosi odlomke iz trećeg, četvrtog i petog dela.

Svoju tehniku zaustavljanja vremena u nezaustavljivom jezičkom kretanju – što je samo jedan od paradoksa Foseovog pisanja – Fose u ovom romanu dovodi do najviše, vrtoglave tačke, uspevajući da ispiše čitava poglavlja bez tačke. Dakle, njegova se rečenica ne zaustavlja ni u jednom trenutku, a čitalac uspeva da uhvati dah kadgod Fose napiše da junak "misli", ili da je junak nešto "rekao". Dakle, umesto tačke imamo "pomisli" i "reče". Ipak, čistota izraza i jezička prohodnost ni u jednom trenutku nisu ugroženi upravo zbog Foseovog neuporedivog jezičkog majstorstva, ali – ovo nikada nije štetno ponoviti kad god se za to ukaže prilika – i Kosovićevih izvanrednih prevoda.

Fose ima nekoliko svojih tema – slikarstvo je jedna od njih – te i u Septologiji prati živote slikara, s tim što se, ovoga puta, spušta u njihova detinjstva i sledi njihove mladalačke opsesije. Rok muzika je šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka u Norveškoj igrala važnu ulogu među mladim ljudima, te jedna od pripovedačkih niti upravo prati mladalačke pokušaje pravljenja muzike, da bi pokazala do kakvih lomova dolazi kada mladi ljudi shvate da nisu dovoljno nadareni za muziku. Neki od njih su, međutim, nadareni za nešto drugo, samo je pitanje koju su cenu spremni da plate za ostvarnje svoga dara. Ono, međutim, šti Fosea čini istinski velikim piscem – uz način pisanja koji je samo njemu svojstven – jeste i poniranje u ljudske živote bez i trunčice psihologiziranja, ili ulaženja u unutrašnje svetove ljudi. Ako Dostojevski, recimo, nije izlazio iz duša svojih junaka i junakinja (takvo je vreme bilo, psihološki su modeli ulazili u modu), ako se Fokner bio usudio da uđe u tok svesti svojih likova, veliki savremeni pisci priznaju da ništa ne mogu znati o unutrašnjim svetovima svojih likova, niti su ti unutrašnji svetovi uopšte bitni. Računa se jedino ono što junaci urade, ili kažu. Upravo zbog takve perspektive reči "pomisli", ili "reče" nisu drugo do poštapalica jer ne nose u sebi nikakvu sadržinu, ne nose nikakvo značenje, pa upravo zbog toga i mogu da služe umesto znakova interpunkcije. Upravo je Fose pisac koji je, izbegavajući psihologizme, tehniku opisa spoljašnjih svetova doveo do virtuoznosti. I tada, u alhemijskoj razmeni sokova jezika sa sokovima stvarnosti, Foseovi likovi postaju višedimenzionalni rasadnici znakova, a na posvećenom je čitaocu (u ovom slučaju slušaocu) da te znakove čuje, tumači i razume.

Roman Juna Fosea objaviće izdavačka kuća Treći Trg iz Beograda.

S norveškog preveo Radoš Kosović
Čitala je Dušica Mijatović
Urednik Ivan Milenković