Opera „Dimitrije” Viktorena Žonsijera

Feliks-Lidžer Rosinjol, poznat pod umetničkim pseudonimom Viktoren Žonsijer ili De Žonsijer, svoju umetničku karijeru započeo je kao slikar. Ipak, okreće se muzici i upisuje Pariski konzervatorijum, ali ubrzo napušta školovanje zbog neslaganja sa svojim profesorom oko Riharda Vagnera, koga je izuzetno poštovao. Karijeru kompozitora započeo je krajem pete decenije XIX veka, napisavši scensku muziku za Hamleta, koja je bila primećena. Godine 1867, predstavlja publici i svoju prvu operu, Sardanapal, koja je kao i sledeća, Poslednji dani Pompeje, imala malo uspeha kod publike, dok je kritika, takođe negativno, isticala rudimentarni tretman orkestra kod mladog autora. Zbog toga Žonsijer započinje da istražuje nova instrumentalna zvučanja, komponujući svoju Romantičnu simfoniju. Ova potraga za novim orkestarskim zvukom posebno će biti primetna u operi Dimitrije iz 1876. godine koja je doživela uspeh. Međutim, potonja operska ostvarenja ovog kompozitora nisu naišla na dobar prijem, osim nemačke verzije opere Vitez Žan. Posle neuspeha svoje poslednje opere Lanselot 1900. godine, Žonsijer je odlučio da se povuče, smatrajući da je ovo delo, napisano deset godina ranije, postavljeno na scenu prekasno i da se tokom poslednje decenije XIX veka desio veliki preokret u muzičkoj estetici, kojem nije više mogao da odgovori. Umro je u Parizu 1903. godine.

Paralelno sa svojom kompozitorskom karijerom, Žonsijer je bio poznat kao muzički kritičar pri časopisu La Liberte pod pseudonimom Ženius. Njegov ton je bio nadmen i sarkastičan, a poredili su ga i sa Berliozom, zbog njegovih, najčešće negativnih, ocena drugih kompozitora.

Četvrta od sedam Žonsijerovih opera, Dimitrije, postigla je dovoljno uspeha da zasluži obnovu na sceni Opere Komik 1890. godine. Sama premijera je upriličena 5. maja 1876. godine u teatru Gete Lirik, a libreto je baziran na Šilerovom nedovršenom komadu Demetrije. Predložak su napisali Anri de Bornije i Arman Silvestr. U pet činova i sedam scena, siže obrađuje priču iz ruske istorije o lažnom careviću Dimitriju. Poseban kuriozitet ove opere je opširna uvertira, u koju je Žonsijer sa velikim majstorstvom utkao sve važne motive ovog dela. Današnji muzikolozi smatraju da je ova uvertira i najbolje simfonijsko ostvarenje Viktorena Žonsijera, koje bi trebalo da se izvodi samo za sebe, odnosno da bude dovoljan razlog da se Dimitrije i danas nađe na operskim scenama.

Nakon premijere 1876, godine, publika je toplo primila ovo delo, ali je kritika bila oštrija. U neku ruku, kao da su kolege kritičari želeli da se osvete Žonsijeru zbog njegovih sudova iznesenih u štampi. Iako je on, u međuvremenu, pokušao da ublaži neke svoje stavove, muzički novinari su jedva dočekali da ga uzmu na nož, kritikujući kontradikcije između Žonsijera kompozitora i Žonsijera teoretičara. Pre svega zamerke su upućene stilskoj raznovrsnosti Dimitrija, koja je bila u neskladu sa purizmom koji je ovaj autor negovao u svojim feljtonima. I zaista, uticaj Vagnera, koga je Žonsijer toliko zastupao, je minimalan u partituri opere, dok su elementi inspirisani Gunoom, Verdijem ili Majerberom mnogo primetniji. U stvari, Žonsijer je spajanjem mnogostrukih uticaja doprineo kvalitetu Dimitrija kao operskog ostvarenja, koje je u pravom smislu te reči, delo sinteze umerenog vagnerizma sa novim tendecijama ’lirske’ francuske opere polovine XIX veka.

Urednica Ksenija Stevanović