Kompozitor meseca – Dmitrij Šostakovič

Iako je Dmitrij Šostakovič ceo kreativni vek proveo unutar okvira sovjetske kulture i estetike, njegova karijera je više puta bila izložena političkim i umetničkim pritiscima. Naime, nakon preokreta u kulturnoj politici Sovjetskog Saveza uvođenjem socijalističkog realizma tridesetih godina prošlog veka, od umetnika su zahtevana „dela za mase", odnosno, od kompozitora muzika koja će biti prijemčiva, melodična, herojska i monumentalna. „Intelektualizam" zapadnoevropske moderne bio je odbačen uz obrazloženje da je nerazumljiv široj javnosti. Početkom 1936. godine Šostakovičeva opera Lejdi Magbet Mcenskog okruga izazvala je oštar napad kritičara Pravde, koji je u tekstu objavljenom 28. januara decidno naznačio da je opera dekadentna i da je ne treba prikazivati, pošto „predstavlja mulj, a ne muziku... kakofonična je i publici nerazumljiva". To je bio i razlog zbog kojeg je, pod pritiskom zvaničnika zabrinutih za Šostakovičevu ličnu bezbednost, sa zakazanog premijernog izvođenja bila povučena i Četvrta simfonija, a njemu savetovano da odustane od 'modernističkih težnji' i okrene se 'muzici za narod'. Kriza sa kojom se kompozitor u ovom periodu suočio bila je, zapravo, mnogo više od shvatanja muzičkog stila i predstavljala je, doslovno, pitanje života i smrti. Naime, u ovom periodu Staljinovih velikih čistki i sam Šostakovič je izgubio rođake, prijatelje i kolege, a poseban udarac na kompozitora bilo je hapšenje i pogubljenje njegovog zaštitnika i poklonika njegove umetnosti - sovjetskog vojnog komandanta Mihaila Tuhačevskog, jedne od najpoznatijih žrtava Staljinove čistke. Povezanost sa ovim „narodnim neprijateljem" dovela je Šostakoviča u nezavidnu situaciju.

U nameri da se rehabilituje kao važan sovjetski kompozitor, Šostakovič je od aprila do jula 1937. godine komponovao Petu simfoniju u de molu. Međutim, za razliku od Četvrte simfonije 'nerazumljive i mračne' - kako je u tom periodu označena, ova simfonija je pisana u 'prikladnijem tonu'. Naime, Šostakovič je već od prvih taktova prvog stava zvukom dočarao osećaj velikog prostora (ovu praksu će kasnije primeniti i u Osmoj i Desetoj simfoniji), pokazujući kompozitorsko majstorstvo kroz vešto vođenje orkestarskih deonica. Kako ističu muzikolozi, najekspresivniju tačku čitavog dela predstavlja treći stav Largo, kao 'srce' simfonije, a u njega je „utkana dubina kompozitorovih osećanja". Delo trijumfalno završava u durskom tonalitetu pokazujući da, bez obzira što „tamne tonske nijanse prožimaju tri stava... u finalu su svi problemi rešeni". Peta simfonija predstavlja, zapravo, Šostakovičevo duboko intimno i lično delo. Živeći u senci staljinističkih čistki, Šostakovič nije komponovao 'plakatski' sovjetsku simfoniju, upotpunjenu narodnim melodijama i radosnim finalom, već delo koje je reflektovalo svu pretnju, strah i neprilike vremena u kojem je živeo. Izvori navode da je premijera 21. novembra 1937. godine kada je Lenjingradskom filharmonijom dirigovao Jevgenij Mravinski, bila trijumfalna, a ovaj uspeh ponovljen je i naredne godine, na moskovskoj premijeri. Prvo izvođenje van granica tadašnjeg Sovjetskog Saveza upriličeno je u Parizu juna 1938. godine, takođe uz topao prijem kritičara i publike.

Sonata za violu i klavir, opus 147 je poslednja kompozicija u opusu Dmitrija Šostakoviča, a posvetio ju je Fjodoru Družinjinu, violisti Betovenovog gudačkog kvarteta. Partituru ove sonate završio je 6. jula 1975, nekoliko nedelja pre smrti, te je delo posthumno predstavljeno 1. oktobra na moskovskom Konzervatorijumu. Kritičari su Sonatu opisali kao „katarzu u tragediji... ostvarenje u kojem je predstavljen život, borba, prevazilaženje, isceljenje i odlazak u besmrtnost".

Urednica Irina Maksimović Šašić