Aleksandar Milosavljević: O predstavama „Perpleks” i „Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice”

Marius Fon Majenburg se u drami Perpleks bavio problematizovanjem identiteta čoveka osuđenog na život u savremenom svetu, koji je do te mere dehumanizovan i komplikovan da praktično poništava sam identitet svojih aktera. Pisac pokazuje da je identitet osoba ovog doba relativizovan, da ne zavisi od njihove volje niti svojstava, nego od funkcija koje diktiraju spoljašnje okolnosti i zahtevi sredine. Otuda junaci drame tumaraju kroz život neprestano se sudarajaću s tuđim zahtevima, željama i očekivanjima, nikada istinski svoji, vazda spremni da bez roptanja i suvišnih pitanja prihvataju uloge koje su im namenute spolja. Međutim, reditelj Goran Golovko je ovo delo tretirao kao puku komediju zabuna, iz čega proizilazi niz apsurdnih situacija, a svodeći inscenaciju drame na efektan plasman duhovitih replika, na brzu glumačku igru i jurcanje između troja vrata koja su postala jedan od zaštitinih znakova ovog žanra, scenski je isuviše pojednostavio komad i zbunio tamošnju publiku koja je, blagodareći užičkom festivalu i predstavama s tamošnjeg repertoara, i te kako spremna i za veće izazove od onih koje bi danas mogao da ponudi nemački dramatičar, ocenjuje Aleksandar Milosavljević.

* * *

Najnovijom premijerom, autorskim projektom neobičnog naslova Sve nesrećne porodice liče na sve srećne porodice, reditelja Patrika Lazića i dramaturškinje Milene Depolo, Narodno pozorište Pirot je načinilo izuzetno hrabar i višestruko značajan korak. Tema koja se našla u fokusu autorskog tandema vezana je za fenomen samoubistava adolescenata, a predstava započinje kao uobičajena pozorišna, takozvana čitaća proba. Tako, ne samo da smo suočeni s mračnom stranom porodičnog života, nego nas autori i akteri predstave uvode u svet koji se nahodi iza teatarske zavese. Autori predstave vešto izbegavaju sve zamke, a primena postupka metateatralnosti, dakle forme pozorišta u pozorištu, omogućava im da, prvo, osmisle i realizuju promišljen i svakako neophodan uvod, da primenom takozvanog „teatra predavanja" gledaoce upoznaju s problemom, a drugo, da stvore mogućnost šireg pristupa ovom fenomenu. Pokazaće se da je sagledavanje iz više različitih uglova u ovom slučaju neophodno jer, kao i u slučaju nesrećne Tolstojeve junakinje, ni ovaj problem nije jednodimenzionalan, komentariše Milosavljević.

Tekst je deo projekta „Kritičarski karavan" koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Urednica emisije Tanja Mijović.