Predrag Krstić: Otvorenost – Poper i okruženje

Autor ističe da njegov rad predstavlja pokušaj da se napravi neka vrsta obračuna sa onim šta je preostalo od Poperove ideje otvorenog društva, s akcentom na pojmu ili metafori otvorenosti. Krstić smatra da se veruje da je postojala jedna epohalna tendencija okretanja filozofije ka „otvorenosti", tendencija koju Poper tematizuje preglednije od drugih. Taj otklon od, pre svega, zatvorenih filozofskih sistema, koji onda imaju i svoje društvene implikacije i svoje političke ekvivalente, otklon od nesvetog istoricističkog trojstva koji za njega reprezentauje, manje ili više korektno rekonsturisana, transferzala Platon-Hegel-Marks, povezuje ga, po pravilu i nasuprot vlastitom samorazumevanju, sa tako udaljenim misliocima kao što su, recimo, s jedne strane Bergson, egzistencijalizam i neoromantičarska postmoderna strujanja, a s druge, pragmatizam, filozofska antropologija i Adornova kritička teorija društva. Poperova „otvorenost", međutim, naglašenije od drugih insistira na dimenziji omogućavanja a ne zaprečavanja različitih mogućnosti. To je smisao u kome se ona razlikuje i od njenih savremenih (pod)razumevanja u delima, recimo, Berlina ili Agambena, a u još većoj meri od pomodnih "filozofija otvornosti" koje otvorenost svode na "dostupnost". Ona se zasniva i demonstrira na vrlo određenom "negativizmu", kao onom metodskom pristupu koje se u ravni vizije društva istrajno stara da pruži otpor patnji, zlu, nesreći, a da ne propisuje ono tome suprotno. „Tako shvaćena otvorenost otvorenog društva, ukoliko odbija čak i da se instalira u pozitivno profilisano zastupništvo, prepoznatljiv je doprinos jednoj filozofskoj tradiciji ili jednom filozofskom mentalitetu, koji ostaje trajni protivotrov svakom bespogovornom detektovanju antropopolitičkih zaključenosti i projektovanju istorijskih neminovnosti", piše Predrag Krstić.

Čita Aleksandar Božović.
Urednica Olivera Nušić.