Branko Romčević: Transhumanizam, antropotehnike i biopolitika

Branko Romčević polazi od teze Petera Sloterdajka iznete u tekstu „Pravila za ljudski vrt" (1999), prema kojoj je Hajdegerovo „Pismo humanizmu" (1946), raskidajući sa tradicijama sklonim konceptualizovanju čoveka kao animalitas, te razbirajući između čoveka i životinje ontološku, a ne graduelnu razliku, otvorilo transhumanistički i posthumanistički misaoni prostor 20. veka. Sloterdajk smatra da se u tom prostoru oslobađa mogućnost preispitivanja upotrebe mehanizma pripitomljavanja i vaspitanja, karakterističnih za klasičan humanizam. Tako će se, veruje on, raskrčiti horizont na kojem ono ljudsko može da se razume mimo, evolucijom novovekovnog i modernog humanizma u čoveku pogrešno prepoznate, bezazlenosti (nekakve, kako se neretko smatra, dobrote i/ili naivnosti). Time bi se ono ljudsko konačno moglo dovesti u odnos prema savremenim tehnikama radikalnog transformisanja, uključujući (pre svih) one koje se tiču mogućnosti genetske reforme.

Ipak, Sloterdajk nije pobornik genetskog inženjeringa, već zagovornik teze po kojoj zatvaranje očiju pred jednom takvom, faktički već osvojenom mogućnošću, predstavlja put u sigurnu katastrofu, čija bi jedina kredibilna alternativa bila formiranje izvesnog kodeksa savremene antropotehnike. Međutim, Sloterdajk gubi iz vida to da su (prema analizama Mišela Fukoa) moderna društva još od 19. veka staro pravo suverenitetea da neko bude ubijen ili pušten da živi, dopunila jednim novim pravom: da se dodeli život ili da se pusti da umre. Za razliku od klasicističke, disciplinske moći, koja se obraćala individualnom čoveku-telu, ovaj tipično moderni odnos ima, prema Fukou, u vidu čoveka kao živo biće, i to ne više kao individuu već kao vrstu. Tako svojevrsna, kako je Fuko naziva, anatomo-politika ljudskog tela trasira put za biopolitiku ljudske vrste. Usled toga, genetska reforma o kojoj Sloterdajk piše, ne bi bila prekretnica, nego (samo) još jedan korak dalje u biopolitičkoj odiseji, započetoj pre oko dvesta godina. Dakle, ključno kritičko pitanje Romčevićevog izlaganja tiče se odnosa sloterdajkovskih antropotehnika i fukoovske biopolitike, to jest napetosti, preklapanja i odstupanja kojima su oni obeleženi.

Snimak je zabeležen 21. avgusta u Velikoj sali Gradske uprave u Zaječaru.

Sledećeg petka, 3. septembra, nastavićemo emitovanje zvučnih zapisa sa ovog naučnog skupa.