Muzika kao život – Polin Vijardo

Berlioz je opisao Polin Vijardo kao „jednog od najvećih umetnika u prošloj i budućoj istoriji muzike”. Ipak, posle smrti poput mnogih ženskih stvaralaca pala je u zaborav. Bez obzira, pred nama je jedna od najsvestranijih i najoriginalnijih muzičarki romantičarske epohe. Vijardo je briljirala na operskoj pozornici kao vodeći francuski mecosopran, bila je aktivna i kao pijanistkinja, kompozitorka, aranžerka, urednica i pedagoškinja, a njen pariski salon su pohodile gotovo sve viđene ličnosti XIX veka – od Žorž Sand do Čarlsa Dikensa. 

Polin Garsija Vijardo je poticala iz španske porodice, čiji su članovi svi bili operski pevači, te je Sen-Sans jednom prilikom napisao da je za njih „muzika bila vazduh koji dišu”. Njen otac, Manuel Garsija bio je jedan od najistaknutijih operskih pevača svog doba, i upravo je njemu Rosini namenio ulogu Grofa Almavive u Seviljskom berberinu. Danas ga smatraju jednim od utemeljivača belkanto stila. I svoju decu je muzički podučavao – njegova ćerka Marija Malibran, tragično je preminula u 28. godini, u trenutku kada je bila najveća zvezda operske pozornice, a njegov sin, Manuel Garsija Mlađi postao je jedan od najznačajnijih vokalnih umetnika i pedagoga XIX veka, ali i pronalazač, koji je između ostalog stvorio medicinski instrument laringoskop. Premda je Manuel Garsija bio posvećen edukaciji svoje dece, nakon njegove smrti, za obrazovanje najmlađe Polin je najvećim delom bila zadužena njena majka, Hoakina, takođe operska pevačica. Od 1829. godine, Polin je učila kompoziciju kod Antonjina Rejhe, a klavir kod Šarla Mejsenberga i Markosa Vege, a jedno vreme pretpostavlja se i kod Franca Lista. U nekim istorijskim izvorima postoje navodi da je List Polin Vijardo podučavao zapravo kompoziciju, ispravljajući njene transkripicije Betovenovih gudačkih kvarteta za klavir četvororučno. Izražavala je veliko poštovanje i divljenje prema mađarskom kompozitoru, a List je smatrao da je ona jedna od najznačajnijih kompozitorki njegovog doba. Uprkos pijanističkom talentu, koji su cenili neki od najvećih pijanista tog doba poput Lista, Mošelesa, Šopena i Sen-Sansa, majka ove umetnice je smatrala da ona treba da se, poput sestre, posveti pevanju i operi, te je Polin Vijardo napustila svoje studije klavira, usmerivši se ka operskoj sceni.

Debitantski nastup kao pevačica, Polin Vijardo ostvarila je 1837. godine u Briselu, kada je imala samo šesnaest godina, pevajući pred belgijskim kraljem i kraljicom i ostalim članovim aristokratije. Dve godine kasnije, prvi put je pevala u jednoj operskoj produkciji, ovaj put u Londonu, u Rosinijevom Otelu, a potom i u Parizu. Bila je pevačica ispred svog vremena koja se temeljno pripremala za nastupe i obraćala je pažnju na sve detalje. Tako je često brinula o istorijskoj preciznosti kostima u kojima bi nastupala, a neretko ih je sama i dizajnirala, što je radila i njena starija sestra. Za njene nastupe veoma se brzo pročulo širom Evrope, te je dobila priliku da nastupa u Sankt Peterburgu, gde je provela nekoliko uspešnih meseci. Upravo tada je upoznala Ivana Turgenjeva, koji će uz nju provesti narednih četrdeset godina. Ne zna se tačno kakva je bila priroda njihovog odnosa, ali je poznati ruski pisac zasigurno gajio veliku ljubav i strasnu odanost spram Polin Vijardo, prateći je na turnejama, pišući za nju i živeći u njenoj blizini. Naime, kada su se upoznali, Polin je već bila udata za dvadeset godina starijeg Luja Vijardoa, upravnika Italijanskog teatra u Parizu, koji je napustio svoju karijeru kako bi postao njen menadžer. Ipak, bračni par Vijardo i Turgenjev su više decenija delili svakodnevicu, a ruski književnik će preminuti u porodičnoj vili Vijardoovih u Buživalu, 1883. godine, samo četiri meseca nakon smrti Luja Vijardoa.    

Zahvaljujući zavidnoj izvođačkoj karijeri, ali i okruženju u kojem je odrasla, Polin Vijardo je proputovala svet i imala priliku da dođe u kontakt sa različitim muzičkim kulturama. Govorila je tečno španski, francuski, italijanski, ruski i nemački, a potom je i komponovala pesme na svim ovim jezicima, koje su objavljivane u Francuskoj, Rusiji i Nemačkoj u periodu od 1838. do 1906. godine. Osim pesama, Vijardoova je komponovala i dela za violinu, klavir kao i operete i pantomime. 

Solo pesme Polin Vijardo otkrivaju njen osećajan i promišljen tretman odabranog teksta. Brižljivo je proučavala stihove pre nego što bi napisala muziku za njih: melodije i pratnju je oblikovala tako da akcentuju ključne reči i fraze, i svaka pesma bila je odraz poetske atmosfere i raspoloženja. Pesme je prilagođavala glasu, budući da ih je pisala za sebe ili za učenike, te su tako bile i izvođački izuzetno zahtevne. Karakterišu ih dinamički kontrasti i široki opseg, sa izražajnim melodijskim linijama, čestom upotrebom hromatike i velikim intervalskim skokovima. Prisutne su i iznenadne promene tempa u samoj pesmi, kako bi naglasila dramatičnost teksta. 

Autorka emisije Jelena Damjanović