Opera – Kristof Vilibald Gluk: Orfej i Euridika

Zanimljivost ove produkcije Kovent gardena je prisustvo tri velika pokretna panela koja pojačavaju zvuk originalnih instrumenata i šalju ga u auditorijum. Istovremeno ovi paneli su deo dekora, jer rupe koja se nalaze u njima koriste se radi snažnih svetlosnih efekata.

Svedenost ove minimalističke postavke potcrtava prevratničku snagu prve Glukove „reformske opere”, ostavljajući prostor za pevače i muzičare da prenesu snažnu „plemenitu jednostavnost” ovog dela. Korišćena je francuska verzija opere iz 1774. godine u kojoj hor dobija vrlo važnu ulogu, a plesne numere se i danas izvode kao nezavisni komadi, posebno Ples Furija i Ples blagoslovenih duhova.

Orfej i Euridika su inače bili glavni likovi prvih sačuvanih opera koje su napisane početkom XVII veka – Striđove Euridike iz 1600. i Monteverdijevog Orfeja iz 1607. godine. Slobodno se može reći da je mitološka priča o Orfeju i njegovom silasku u podzemlje u potrazi za ljubljenom suprugom Euridikom apsolutni operski siže i inspiracija. Prateći primer francuske lirske tragedije, Kalcabiđi je preuzeo mitološki sadržaj, zadržao rečitative i arije, a glavnu ulogu dodelio horu, što je bio presedan u kontekstu konvencija opere osamnaestog veka. Kalcabiđijev libreto za Orfeja i Euridiku imao je samo jednog protagonistu – pevača Orfeja koji u prva dva čina peva sam naspram hora, dok se Euridika pojavljivala tek u trećem činu. Znajući da se publici neće dopasti nesrećni kraj ljubavne priče, Kalcabiđi je uveo figuru dobrog boga Amora zahvaljujući kome se dvoje zaljubljenih ponovo susreću. Za Gluka je ovo bio upravo onaj libreto koji je čekao kako bi mogao da sprovede reforme za koje se grčevito borio. Kako bi što vernije prikazao osećanja Orfeja i Euridike, njihove vokalne deonice osciliraju između seko rečitativa i arioza. Na taj način arija više nije statičan momenat radnje već nosi i izvesne dramske potencijale.

Za Junga, Orfej simbolizuje „sposobnost čoveka da osvoji svoje nesvesne moći”. On je mit posmatrao kao priču o tome kako „gotovo čudesan efekat može da se proizvede snagom imaginacije, uz pomoć prave umetnosti, lepote, uz pravu dozu mere, muzičkim proporcijama, te umetnošću osećanja”. Ali, za Junga potpuno posvećenje stvaranju donosi i gubitak duše, zbog čega čovek mora da se vrati realnom životu, iz koga bi ponovo bio stvoren. U ovom smislu Euridika simbolizuje to ’gubljenje duše’ i Orfejevo suočavanje sa sopstvenim ponorima.

Urednica Ksenija Stevanović