Umetnost intepretacije

Tatjana Nikolajeva je bila jedna od najznačajnijih pijanistkinja svojetske škole XX veka, koja je trag ostavila ne samo svojim nastupima, već i vrhunskim pedagoškim radom.

Nikolajeva je bila pre svega velika interpretorka Bahovih dela i osvojila je Međunarodno Bahovo takmičenje u Lajpcigu 1950. godine, kojim su obeležena dva veka od njegove smrti. Tom prilikom Dmitrij Šostakovič, koji je bio jedan od članova žirija, bio je toliko impresioniran nastupom dvadesetpetogodišnje pijanistkinje da je upravo za nju napisao svoje najkompleksnije ciklično delo 24 Preludijuma i Fuga opus 87. Prijateljstvo i umetnička saradnja dvoje umetnika, koji su tom prilikom započeti, trajalo je ceo život. Nikolajeva je svirala jedan po jedan komad kako ih je Šostakovič komponovao, a kasnije je izvodila cele resitale posvećene ovom delu. Na svom poslednjem koncertu u San Francisku, 2003. godine, za vreme kojeg ju je pokosila moždana kap, Nikolajeva je upravo svirala dela svojih omiljenih autora Johana Sebastijana Baha i Dmitrija Šostakoviča.

Nikolajeva je rođena 1924. godine u gradu Bežici u muzičkoj porodici. Njena majka je bila profesionalna pijanistkinja koja je studije završila na Moskovskom konzervatorijumu u klasi Aleksandra Goldenvajzera, čija je učenica postala i mlada Tatjana sa samo 12 godina. Ovaj poznati pedagog, prijatelj Skrjabina, Rahmanjinova i Metnera, od svojih učenika je tražio da razviju najviši stepen kontrapuktskog i polifonog sviranja, pre svega kroz studiozno proučavanje dela Johana Sebastijana Baha. Među Goldenvajzerovim učenicima bili su Grigorije Ginzburg, Samuil Fajnberg, Dmitri Baškirov i Lazar Berman.

Nikolajeva je diplomirala 1947. godine, a potom je studirala i kompoziciju kod Jevgenija Golubeva, ali je njena karijera pre svega bila vezana za klavir. Godine 1959. postala je profesor na Moskovskom konzervatorijumu kojoj se predano posvetila. Njen najpoznatiji učenik je Nikolaj Luganski, koji je rekao da je Nikolajeva bila izuzetna osoba koja je kod mladih negovala slobodu mišljenja i duha. Ona je verovala, po rečima Luganskog, da je tehnika samo odgovor na muzičku nužnost i potrebu i da je najvažnije kako mislimo i kako slušamo muziku. To možemo naći i u retkim intervjuima Nikolajeve u kojima ona govori da je tehničko majstorstvo važno, ali da je još važnije da se otkrije sadržaj kompozicije i da se on prenese publici.

Urednica Ksenija Stevanović