Hronika Trećeg programa

Dubrovačka trilogija, prema dramskom triptihu Ive Vojnovića (iz 1902. godine), premijerno je igrana u prostoru Kneževog dvora, u starom gradu Dubrovnika. Reditelj predstave Staša Zurovac, autor koji je srpskoj publici ponajviše poznat kao koreograf baleta Ko to tamo peva, opredelio se za dosledno poštovanje originalnog teksta, za elegantna dizajenrska, muzička i scenska rešenja, uredivši predstavu kao omaž Kosti Spaiću, reditelju koji je 1965. godine na istom ovom festivalu postavio tekst kao tročinsko celovito delo. Po rečima Ane Tasić: „na tematskom planu, izuzetno su zanimljive društveno-političke teme koje predstava raspiruje – postavlja se pitanje odnosa prema vlasti, kao i sudbine onih koji su smaknuti sa nje, problematizuje se identitet nekadašnjih vladara. Šta su oni kada izgube moć, kako se prilagođavaju promenama? U predstavi je prikazana njihova drama, konfuzija predstavnika nekada viših društvenih klasa, koji sada ne znaju kako da sebe posmatraju”.

*     *     *

Bosanskohercegovački autor Nenad Đurić snimio je film Hiljadarka, neposredno inspirisan likom i delom Atifa Kurtovića, čoveka čiji je vedri i nasmejani lik godinama krasio novčanicu od hiljadu dinara. Film je prikazan u sekciji „Pretpremijere” i sasvim očekivano izazvao je veliku pažnju domaće publike. Kako nam otkriva Dejan Petrović, nasuprot popularnoj i daleko raširenoj zabludi kako se na novčanici nalazi legendarni rudar Alija Sirotanović, njegov kolega Kurtović je izgibljena, uintelektualno ograničena, ali optimistična i simpatična osoba, koja je na novčanicu dospela nizom slučajnih i bizarnih okolnosti.

Rumunski film Kod tate kući, prikazan u glavnom takmičarskom programu, debitanstsko je ostvarenje Andreja Kona. Čitav tok filma sastoji se u dijalozima nekolicine protagonista dok sede na nekoliko lokacija na otvorenom, u njihovom rodnom selu, i pričaju mahom o „starim dobrim vremenima” koja, ispostaviće se, nisu bila ni tako dobra kao što im danas na trenutke izgleda.

*     *     *

I 50 godina posle premijere svog prvog dugometražnog igranog filma Čovek nije tica, Dušan Makavejev osteje jedna od „najsubverzivnijih figura u istoriji moderne kinematografije”, smatra Srđan Vučinić i dodaje: „možda je razlog tome upravo u činjenici da glavne posledice njegove subverzije nadilaze sve spoljašnje, dnevno-političke i ideološke okvire; možda zato što Makvejev ne poseže za radikalnim menjanjem strategije filmske naracije, niti ima potrebu za kakvim revolucionarnim obrtom u koncepciji filmske režije (sve bitne novine on zapravo usvaja iz bogatog fundusa kinotečkog iskustva, preradivši ih pri tom za potrebe kreiranja vlastitog filmskog sveta). Ostvarenja Dušana Makavejeva nastoje da menjaju sam proces prijema filma; ona sve vreme tragaju za bitno drugačijim, oslobođenim gledaocem. Za gledaocem koji se odlučno oslobađa „hipnotičke senase” ideoloških dogmi, kao i društvenih predrasuda; koji se budi iz dremeža obrazovne „dresure”, poželjnih osećanja i ponašanja nametnutih sistemom odgoja i unifikacije jedinke”.

Urednica emisije Tanja Mijović.