Žak Ransijer: Sudbina slike

Veliki poduhvat Žak Ransijera jeste "pomirenje" umetnosti i politike, ali ne pomirenje koje bi nedirnutim ostavilo granice između te dve, veruje se, suprotstavljene oblasti. U središtu Ransijerovog interesovanja iz knjige koju je objavio 2003. godine upravo je slika kao umetnički predmet. Ransijer, razume se, vrlo dobro zna da slika, još od kraja devetnaestog veka, ne predstavlja nekakvu stvarnost koja je izvan nje same, te da umetnost ima poštovati sopstvene zakonitosti.

Ali, predstava ostaje konstitutivni element našeg odnosa prema svetu i uvek je iznova potrebno vraćati joj se. Predstava je, naime, uvek neka vrsta posrednika između nas i sveta, svojevrsna mreža koja nam omogućava da svet vidimo i shvatimo na određeni način. Posle poststrukturalističke kritike predstave, Ransijer je prvi mislilac koji joj prilazi sa dužnim poštovanjem, ali sredstvima drugačijim od svog velikog prethodnika. Ako je Žil Delez predstavu razorio iznutra, iz samoga pojma, Ransijer joj, ponovo, prilazi iz perspektive umetnosti. Ako Delez nije eksplicitno insistirao na političkim učincima predstave, Ransijer radi upravo to, pokazujuću u kojoj meri je svaka umetnost politička, a svaka politika u domenu čulnog. Utoliko će Ransijer, oslanjajući se na bogatu tradiciju filozofije s jedne, te istorije umetnosti s druge strane, da ispiše neke od najprodornijih redova o odnosu slike i teksta, predstave i onog nepredstavljivog, te o mogućnosti autonomije umetnosti, ali i politike.

Urednik ciklusa: Ivan Milenković