„Prostor, trag, gest” i „Zaboravljeni crteži i još ponešto”

„Crtež je često bio teren na kojem se prvi put, možda samo u dalekoj slutnji, u duhu umetnika rodio onaj izuzetno plodonosni nagoveštaj ideje koja će kasnije naći svoju detaljniju razradu u drugim materijalima.”

Ješa Denegri

Tema današnjeg Zlatnog preseka su dve veoma različite izložbe, ali obe predstavljaju crtež.

U Narodnom muzeuj Srbije otvorena je izložba „Prostor, trag, gest: crteži Milana Milovanovića, Koste Miličevića i Mališe Glišića iz zbirke Narodnog muzeja Srbije”. Postavka pruža jedinstven uvid u stvaralaštvo trojice naših najznačajnijih predstavnika impresionizma – umetnika koji su istovremeno bili i svedoci i učesnici burnih istorijskih događaja.

Ovo je prilika da prvi put na jednom mestu pred publikom budu izloženi crtački opusi trojice umetnika koji otkrivaju snagu, neposrednost i intimu crteža kao umetničkog izraza. Značajan deo postavke, koju čini više od 70 radova, predstavljaju ostvarenja nastala tokom Prvog svetskog rata i na Solunskom frontu, u okolnostima u kojima su autori, u svojstvu „ratnih slikara”, beležili prizore svakodnevice – logore, vojnike, pejzaže, ali i trenutke predaha. Izložba osvetljava crtež kao autonomnu disciplinu srpskog modernizma; upravo u tim brzim, neposrednim, često na licu mesta nastalim zapisima sazrevala je umetnička sloboda i novi vizuelni jezik. Kroz liniju, gest i trag, pred publikom se nižu lični doživljaji umetnika – iskreni, snažni i duboko ljudski.

Autor izložbe i pratećeg kataloga je muzejski savetnik Evgenija Blanuša, kustos Zbirke crteža i grafika jugoslovenskih autora 20. veka, koja je i gošća Zlatnog preseka.

U drugom delu emisije pažnju posvećujemo crtežima umetnika Tafila Musovića koji su izloženi u Galeriji Grafički kolektiv. Izborom od 55 radova iz opusa slikar obeležava pet decenija od svoje debitantske izložbe u Grafičkom kolektivu. Afinitet za tradiciju i njena izvorišta, negovanje veza sa kulturnom istorijom, veliki umetnički uzori – Pesoa, Lorka, Bekman, Bejkon, Učelo, Mazačo, Munk, Tešić, Marčetić – snažno su uporište slikaru u dijalogu o večnim temama identiteta i egzistencije. Reč je o ugroženoj kulturi u čijoj su elaboraciji sintagma egzodus i/ili egzilant, kao markeri vremena, kondenzovani u jak vizuelni znak stanja i pojava; fluidni metaforični refleksi glasa savesti čitljivi su u recepciji arhetipsko-intuitivno-kontemplativnog toka.

Indikativan je autorefleksivni Musovićev zapis u katalogu: „Živimo u vremenu bremenitom svim i svačim. Ili, u vremenu u kojem se promalja večna zima. Bez ljudi. Govoriti o zaboravljenim crtežima je momenat prisećanja i istovremeno trenutak kada stvarnost ustupa mesto prošlosti. Imam sreću da moja saputnica u životu, već oko četrdeset godina, nenametljivo prati moj rad. Kada moj crtež počne da šeta s jednog mesta na drugo mesto, ona zna: vreme je da se taj crtež preseli u deo ateljea gde su fioke. Obično u tim fiokama ne držim ništa jer se neke od njih teško otvaraju, tako da me nerviraju. Na ovaj način se veliki deo mojih crteža uselio u neke od tih fioka. Život tih crteža je, putem fioka, produžen u mom zaboravu jer s novim radovima skoro da se potpuno izbriše njihovo postojanje. Moja supruga se jednog dana pojavila, možda pre godinu dana, sa više od sto crteža za koje sam mislio da sam ih uništio. Bio sam prijatno iznenađen. Eto, tako će ovi zaboravljeni crteži, umesto u fiokama, završiti u galeriji Grafičkog kolektiva. Moja žena Džesika (Jessica) spasla ih je od onog koji ih je nacrtao. (Ipak, ja nisam Gogoljev Taras Buljba)”. Zapisao je autor odu Ženi proteklog marta u Amsterdamu.

Tafil Musović je gost Zlatnog preseka.

Emisiju vodi Tanja Živković.