Istina, laž i propaganda – novinarstvo između ugrožene vrste i privilegovane elite

Ujedinjene nacije su nedavno saopštile da je od početka izraelske kaznene ekspedicije u Gazi na teritoriji te palestinske enklave poginulo najmanje 242 novinara. Mediji su potrčali da se igraju brojkama i dok su jedni tvrdili da je rat u Gazi „najsmrtonosniji sukob po novinare u modernoj istoriji“, drugi su brojali jevrejske novinare stradale u Holokaustu i palestinske novinare koji su istovremeno članovi Hamasa. U svemu tome, međutim, nije bilo ničeg novog. Novinarski zanat se već duže vreme nalazi na vetrometini i devastirani palestinski gradovi nisu jedini primer.
Od početka sukoba u Ukrajini 2014. godine, novinare koji izveštavaju sa fronta u Donbasu – tzv. „vojenkore“ – ukrajinske vlasti rutinski su proglašavale za teroriste i špijune, oduzimajući im pasoše i raspisujući za njima poternice. U Rusiji, kao i u zemljama Zapada, novinareva profesionalna afilijacija postala moralna presuda – ako radite za medij sa druge strane rova, automatski ste diskvalifikovani i treba da budete srećni ako se sve završi na toj diskvalifikaciji. Pretpostavka je jednostavna: na našoj strani nalaze se hrabri reporteri i beskompromisni istraživači koji tragaju za istinom bez obzira na životnu opasnost, na njihovoj strani su propagandisti, botovi i trolovi koji se bave širenjem laži i dezinformacija, čiji život i ne vredi ništa više od života bezličnih i neljudskih neprijateljskih vojnika.

Priča o ratnim korespondentima je, pritom, samo jedan aspekt ove priče. Novinari svi i svuda našli su se u raskoraku između sve manjeg poverenja u institucionalizovane medije i panike pred poplavom veštačke inteligencije koja preti da ih zameni za nešto neuporedivo mračnije i gore. I dok sa jedne strane imamo mučenike koje ubijaju, proganjaju, i čijim porodicama prete, sa druge imamo elitno insajdersko novinarstvo kojim se bave medijske superzvezde koje svoje reklamne usluge vrtoglavo naplaćuju, da bi se tu negde, među njima, pronašao još poneki idealista, „hroničar našeg vremena“, „književnik na brzinu“ i „glas savesti“, da nas podseti na ono što, doduše, novinarstvo možda nikada nije bilo, ali što je uvek trebalo da bude. Danas više nego ikad.

Ko su danas novinari i čime se zapravo bave, koja je njihova uloga u vremenu ogoljene propagande i otvorenog cinizma, da li su ugledne medijske kuće izumirući mastodonti ili neophodna protivteža tehnološkoj tiraniji četbotova i da li je štampa postala samo još jedan rod vojske u novom globalnom konfliktu, razgovaraćemo sa politikologom, komunikologom i jednim od urednika portala „Opseg“ Vukašinom Milijanovićem.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić