Pikova dama - poslednji prenos iz Metropolitena u sezoni 2024/25.

„Ili se ja grdno varam ili je Pikova dama zaista remek-delo", poručio je Petar Čajkovski u jednom pismu po završetku klavirskog izvoda opere koja je nastala za samo 44 dana 1890. godine, tokom boravka u Firenci, a potom premijedno izvedena 19. decembra iste godine, u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu.

Publika je operu pozdravila sa oduševljenjem, a kritika ju je ocenila kao najznačajnije muzičko-scensko ostvarenje Čajkovskog. Autor libreta za ovo remek-delo ruske i svetske operske baštine bio je kompozitorov mlađi brat, Modest. On je u svom tekstualnom predlošku preradio istoimenu kratku priču Aleksandra Puškina o destruktivnosti kockarskog poroka.

Radnja prati Hermana, mladog oficira opsednutog idejom da otkrije tajnu „tri karte", koja bi mu konačno donela uspeh za kartaškim stolom. Tu tajnu zna jedino Grofica, baka devojke Lize, u koju je mladić zaljubljen. On insistira da sazna tajnu, te na kraju gubi sve, pa čak i sopstveni život. To je, upravo, jedna od razlika između originalne priče i opere, a autori su je uneli kako bi intenzivirali muzičko-scensku radnju. Priča se završava Hermanovim odlaskom u ludnicu i Lizinom udajom za drugog čoveka, dok se opera završava dvostrukim samoubistvom. Kod Puškina je Liza Grofičina sluškinja, a kod Čajkovskog je ona njena unuka, te je na višoj društvenoj lestivici u odnosu na Hermana. Njihova ljubavna veza iskrenije je predstavljena u operi nego u priči. Naglašena je ekspresivnost likova i verno su prikazana unutrašnja stanja ne samo glavnih protagonista već i sporednih učesnika u radnji, onih koji se pojavljuju za kartaškim stolom ili na balu.
Pikova dama, snažna psihološko-muzička drama, a kako u Metropolitenu najavljuju, "jezivi triler" Čajkovskog, smešten u Carskoj Rusiji, jeste primer ekstremnih raspoloženja i boja. U njoj kompozitor istražuje životne frivolnosti, kao i najmračnije nagone koji su sastavni deo opsesije, zavisnosti, ludila i samouništenja. Uzbudljiv zaplet je postavljen nasuprot raskošnom sjaju Sankt Peterburga, koji i sam gotovo da funkcioniše kao lik u operi. Majstorstvo Čajkovskog, velikog simfoničara i tvorca vrhunskih baleta, prepoznaje se u mnogim orkestarskim fragmentima ove opere, dok su veliki vokalni solo nastupi, od kojih se većina smatra koncertnim standardima u Rusiji, upečatljivi po svojoj raznolikosti. Ansambli naglašavaju radnju opere u njenim ključnim trenucima. Prepoznatljivi lirizam Čajkovskog, još jedna od odlika njegovog jedinstvenog muzičkog stila, očigledan je u ovoj izvanrednoj muzičkoj partituri koja se spretno odvija od najnežnijih do krajnje uznemirujućih situacija. Muzički razvoj opere počiva na tri motiva koji su vezani za tri karte, Groficu i ljubav, a koje Čajkovski, pošto ih izloži već u uvertiri, potom sprovodi i razrađuje kroz tri čina.
Pikova dama se ovog proleća vratila na scenu Metropolitena posle nekoliko godina.

Sopran Sonja Jončeva prvi put peva svoju dugoočekivanu ulogu Lize, dok tenor Arsen Sogomonjan debituje u Metu kao Herman. Bariton Igor Golovatenko je ponovo u svojoj dirljivoj ulozi Lizinog verenika, princa Jeleckog, mecosopran Violeta Urmana tumači groficu, a bariton Aleksej Markov grofa Tomskog. Diriguje Keri-Lin Vilson.  Opera ima jednu pauzu, tokom koje ćemo zaviriti iza scene i uživo emitovati intervju sa protagonistima, a čućete i esej o operama zasnovanim na Puškinovim delima.

Urednice prenosa su Gorica Pilipović i Maja Čolović Vasić.