Bogovi, heroji, varvari – o usponu mitologije u doba razuma

Ono što obično doživljavamo kao zlatno doba zapadne književnosti — kratak period od dva veka, između sredine XVIII i sredine XX veka — poklopilo se sa dva velika istorijska procesa. Prvi je, naravno, industrijska revolucija, koja nije samo pretvorila knjige, tu negdašnju elitnu zabavu aristokratije i najimućnijih građana, u industrijski proizvedenu masovnu kulturu, već je i dovela do porasta pismenosti među seljačkim i radničkim slojevima, koji su sve više nalazili i dragoceno vreme i kulturnu potrebu za čitanjem. Drugi proces, tesno povezan sa prvim, jeste doba prosvetiteljstva, koje je popularizovalo ideju „razuma inherentnog svim ljudima“ i osiguralo da nova popularna književnost bude u skladu sa novim filozofskim svetonazorom. To je podrazumevalo promociju naučne misli, borbu protiv sujeverja (podrazumevajući pod time kako religiju, tako i folklor), i, naravno, svesno ili nesvesno, nametanje uniformnosti „civilizacije“ svakom ćošku sveta.

Kao što svi znamo, ovaj proces nikad nije bio ni jednostavan, ni jednostran. Praktično na svom vrhuncu tokom XIX veka, on se suočio sa jednom vrstom kontrarevolucije — sa jedne strane u umetničkom i filozofskom pokretu romantizma, sa druge u osnivanju novih naučnih disciplina, poput antropologije, etnologije i arheologije, koje su, svaka u svom polju, ponovo potvrdile i reafirmisale drevnu ljudsku potrebu za epovima, mitologijom i bajkama. Ali šteta je već bila naneta — čak i kada čitate najsjajnije primere klasične fantastike ili magijskog realizma tog doba, oni su osetno i suštinski različiti od narodnih priča i epova srednjevekovnog ili antičkog doba. Uvek postoji pečat razuma na njima, čak i ako to podrazumeva — kao u slučaju gotskih fantastičnih romana ili lavkraftovskih horor priča — samo privremeno suspendovanje unutrašnje racionalnosti sveta radi zastrašivanja publike. Tu stiže moderna fantastika, oživljavajući stare bogove i mitologije, naseljavajući iznova svet čudovištima i demonima, i tražeći nove heroje „da svojim u čizme obuvenim stopalima gaze draguljima optočena prestolja Razuma“.

Da li su autori fantastike klasici našeg vremena i po čemu se njihova dela razlikuju od autora Zapadnog književnog kanona? Zašto je globalna civilizacija stalno toliko opčinjena drevnim varvarskim kulturama? Zašto zaboravljena mitologija i folklor sve više prodiru u književni mejnstrim? I, najzad, koje su umetničke i kulturne granice ovog oživljavanja starih bogova u našem tehnološkom društvu? O ovim i drugim sličnim pitanjima razgovaraćemo sa britanskim piscem fantastike, autorom nedavno prevedene Sage o krvozavetnicima i gostom „Zmajkona“ u Nišu, Džonom Gvinom.

Autor „Gozbe“: Nikola Tanasić