Suverenitet u globalnom svetu – ko upravlja našim državama?

Kada su ruski politikolozi sredinom prve decenije XXI veka promovisali pojam „suverene demokratije”, taj pojam je – kada nije prosto diskvalifikovan kao propaganda i „smokvin list” za „ruski autoritarizam” – tumačen kao svojevrsno „drveno gvožđe”. To je bilo vreme globalne oseke suvereniteta za račun globalnih organizacija (a pre svega globalnih korporacija), a „demokratija” je bila parola koja se koristila kao izgovor da se „u ime naroda” maksimalno rasklimaju i oslabe državni aparati pojedinačnih država kako bi postali plastični i prilagodljivi za potrebe integracije u „globalni poredak zasnovan na pravilima”. U tom kontekstu, ideja o „suverenosti” prirodno je delovala kao nešto suprotno tako shvaćenoj „demokratiji”, kao nešto sputavajuće, ograničujuće i jednostavno negativno.

Srpska politička kultura i istorijsko iskustvo razlikuju se od ruskog – „suverenitet i teritorijalni integritet”, iako ismevani u dobrom delu postpetooktobarskih elita kao „miloševićevska mantra”, opstali su u svesti društva kao sinonim za fizički opstanak naroda i države. U tom kontekstu, u Srbiji se – znatno više nego u „postpolitičkim” i „postistorijskim” (i „postindustrijskim”) rezervatima Evropske unije – govorilo o „narodnoj suverenosti”, koja je čak i neposredno utkana u 2. član inače faličnog Ustava Srbije iz 2006. godine. Iz srpskog iskustva, „narod” i „suverenitet” nisu nešto isključivo, što naizgled protivreči trendu „resuverenizacije” niza zemalja u svetu, gde na nivou političke kulture „osnaživanje države” ide ruku pod ruku sa „ograničavanjem demokratije” kao nepouzdanog i kompromitovanog političkog sistema.

Šta je pojam „suverenosti” značio istorijski, a šta znači danas, koje su države suverene i šta one mogu da kontrolišu, da li je suverenitet u koliziji sa demokratijom i može li se uopšte biti suveren u globalnom tehnokratskom društvu, odgovoriće nam politikolog sa Instituta za evropske studije dr Stevan Gajić.

Autor emisije: Nikola Tanasić