Autorstvo i originalnost – čiji su naši književni likovi

Diskusija o umetnosti se u naše vreme u velikoj meri pretvorila u diskusiju o autorskim pravima. Ko je autor, da li je njegovo delo originalno, da li je nekoga kopirao ili se njime samo inspirisao, na koje autore liči, šta je svojim delom hteo da kaže i kako se ono nadovezuje na njegov lični pogled na svet – sve su to pitanja koja danas često preuzimaju primat u odnosu na pitanje koje bi možda trebalo da je primarno, a to je kakvo je delo o kome razgovaramo. Apoteoza autora postala je toliko centralna stvar u kulturi, da ljudi na rutinska pitanja kao što su „šta čitaš“ ili „šta gledaš“ često ne odgovaraju nazivanjem žanra, nego upravo omiljenog autora kao osnovnog nosioca ne samo aksiološkog, nego i epistemičkog sadržaja svojih dela.

Naspram ove deifikacije autora (na mrežama je popularna šala da je u modernoj književnosti „autor zamenio Boga“) imamo stav koji često možemo čuti kod bibliofila, a pogotovo ljubitelja svetske klasične književnosti, koji tvrde da „nema novih priča“, već da čovečanstvo sebi prepričava – reciklirane i prerađene – stare priče o velikim herojima, fatalnim ljubavima i neizbežnim tragedijama. Na kraju krajeva, Homer nije izmislio Ilijadu i Odiseju baš kao što Šekspir nije izmislio Romea i Juliju, a Gete Fausta, pa njihova dela opet spadaju u najoriginalnije bisere klasične književnosti.

Šta danas označava pojam autora i kako je nastao, kako se evropska književnost transformisala od antike do modernog doba, šta jedno delo čini originalnim, i da li moderni koncept autorskih prava predstavlja Prokrustovu postelju za pripovedanje, razgovaraćemo sa profesorkom hispanistike i prevoditeljkom Anom Kuzmanović Jovanović.

Autor Gozbe: Nikola Tanasić