Orfej i Euridika

Glukova drama je samo jedna od mnogih operskih obrada klasičnog mita o muzičaru Orfeju koji putuje u podzemni svet da bi vratio svoju preminulu ženu Euridiku, ispituje najdublja pitanja želje, tuge i moći (i granica) umetnosti. Orfej i Euridika su bili glavni likovi prvih sačuvanih opera sa početka XVII veka – Striđove „Euridike” iz 1600. i Monteverdijevog „Orfeja” iz 1607. godine. Sama priča je, verujem, dobro poznata: Orfej silazi u podzemlje u potrazi za voljenom suprugom, zavetujući se da je neće gledati dok se budu vraćali iz zagrobnog života u svet smrtnika. Ne mogavši da se odupre njenoj molbi, on ipak baci pogled na Euridiku i ona biva vraćena nazad u podzemni svet. Ali, u Glukovoj verziji, iz 1762. godine, dobri Amor nagrađuje Orfejevu privrženost ljubavi i zahvaljujući njemu, dvoje zaljubljenih ponovo se susreću.

Kristof Vilibald Gluk, koji je živeo od 1714. do 1787, rođen je u Bavarskoj, a muziku je studirao u Milanu, mnogo je putovao širom Evrope privlačeći studente i učenike svojoj filozofiji sveobuhvatnog opersko-pozorišnog iskustva. Njegov libretista za operu „Orfej i Euridika” bio je izuzetan italijanski pesnik Ranijeri de Kalcabiđi (1714–1795), koji je zahvaljujući godinama provedenim u Parizu, bio pod uticajem francuske drame i delio je Glukov žar prema kreiranju idealnog muzičkog pozorišta. On je, po uzoru na francusku lirsku tragediju, zadržao rečitative i arije, a glavnu ulogu dodelio horu, što je u vreme nastanka ove opere bio presedan. Prema Kalcabiđijevoj zamisli, u delu je bio samo jedan protagonista ‒ Orfej, koji tokom prva dva čina peva naspram hora, dok se Euridika pojavljivala tek u trećem činu. Iako je preuzeo mitološki sadržaj, libretista je, u želji da ne razočara publiku nesrećnim krajem, uveo figuru boga Amora, zahvaljujući kome se dvoje zaljubljenih ponovo susreću na kraju opere. Gluk je u ovakvom libretu video savršenu priliku za sporvođenje svoje reforme.

Razočaran nefleksibilnim oblicima žanra kakvi su postojali u to vreme, nastojao je da reformiše opersku scenu vizionarskim i besprekornim spojem muzike, poezije i igre. On je svesno izbegavao čist vokalni vatromet za koji je smatrao da je ugrozio dramu opere tokom ere kastrata. Prvobitno se nije odrekao ovih pevača, ali je kastratska uloga Orfeja (koju danas pevaju mecosoprani i kontratenori) dobila priliku da impresionira kroz muzičku i dramsku prefinjenost, a ne kroz vokalnu pirotehniku. U želji da što vernije prikaže osećanja glavnih likova, oblikovao je njihove vokalne deonice kao seko rečitative ili arioza, čime je takođe izbegao i ono što je smatrao jednim od najvažnijih mana u dotadašnjoj operi. Arije više nisu predstavljale momenat koji koči radnju, već naprotiv, one poseduju i određeni dramski potencijal.

Premijera ove opere odigrala se u Dvorskom pozorištu (Burgtheater) u Beču 1762. godine i postigla je veliki uspeh, a interesovanje se zadržalo do današnjih dana.

Radnja opere u Metovoj postavci koju prenosimo smeštena je u idealizovani grčki krajolik i u mitološki podzemni svet. Ove postavke su više konceptualne nego geografske, a predstave o tome kako treba da izgledaju mogu (i s pravom) da se menjaju u svakoj eri.

U naslovnim ulogama su kontratenor Entoni Rot Kostanco, kao mitski heroj koji odlazi u podzemlje kako bi spasao voljenu Euridiku, koju tumači sopran Jing Fang. Sopran Elena Viljalon debituje na sceni Meta kao Amor, bog ljugavi, a dirigent Džej Dejvid Džekson vodiće ansambl čuvene operske kuće u ovoj uzvišenoj postavci drevne priče, oživljene bujnom koreografijom legendarnog Marka Morisa i sa članovima njegove renomirane plesne grupe.

Urednice i voditeljke prenosa u studiju Radio-Beograda 2 su Gorica Pilipović i Bojana Žižić.