Ledi Pedžet (1881-1958)

„Ovu knjigu posvećujem Srbiji koje više nema, našim slavnim junacima koji su u tri uzastopna rata na Balkanu, od 1912. do 1918. godine,branili svoju voljenu otadžbinu od osmanlijskih, austrijskih, nemačkih i bugarskih okupatora. Hrabrim srpskim majkama, suprugama i kćerima, čija srca nikada nisu poklekla niti uzroptala u tim najstrašnijim danima u istoriji ljudskog roda.

Srpskoj siročadi i svoj deci koja su ubijena ili nestala u ratovima tokom proteklog krvavog veka. Delfi Ivanić i Darinki Grujić, heroinama koje zaslužuju večno pamćenje jer su svojim životom ispisale najdirljivije stranice ženske humanosti. i naravno - uspomeni na ledi Lejlu Pedžet, našu sestru Pedžetović, plemenitu Engleskinju koja je celom svojom dušom volela Srbiju i srpski narod.

Pedeset godina bila je Srbima najbolji prijatelj. Nazivala ih je „moji ljudi". Svu svoju vekovima sticanu imovinu dala je za njihovo blagostanje. Na kraju, dok se svetiljka njene blistave duše lagano gasila, ledi Pedžet je i svoju poslednju ovozemaljsku misao uputila voljenim Srbima, izjavivši na samrtnoj postelji:- Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!" (Iz knjige Marije Miketić „Ponoćno svetlo - Saga o ledi Pedžet, milosrđu i odanosti")

Gošća ovonedeljne Riznice je književnica Marija Miketić, autor romansirane biografije „Ponoćno svetlo - Saga o ledi Pedžet, milosrđu i odanosti", engleskoj plemkinji, ratnoj heroini i velikoj dobrotvorki, ženi koja je do svog poslednjeg daha ostala posvećena Srbiji i srpskom narodu. Požrtvovana bolničarka u tri uzastopna rata na Balkanu, do 1918, plemenitoj duši koja je posle Drugog svetskog rata Srbima , sada političkim izbeglicama, u svom raskošnom dvorcu „Varen hauz", u predgrađu Londona, širom otvorila vrata i na ovom svom imanju zbrinula, u više od 40 odaja, izbeglice iz voljene joj Srbije, a to je tek delić pomoći Srbiji i Srbima koja će trajati sve do njene smrti 1958. godine.

Autor i voditelj Dušanka Zeković.