Đuzepe Verdi - Trubadur

Među ponuđenim snimcima iz novije produkcije, kao i nekoliko arhivskih, Radio Beograd 2 je za večerašnji termin izabrao legendarni snimak opere „Trubadur" Đuzepa Verdija ostvaren 4. februara 1961. godine. Nedelju dana ranije, 27. januara, na sceni Metropolitena su se tada prvi put začula dva veličanstvena glasa. U ulozi Leonore debitovala je Liontin Prajs, a kao Manriko prvi put je pevao Franko Koreli. Ovacije na kraju predstave trajale su 40 minuta, a tom prilikom je ispisana i značajna stranica u istoriji ove operske kuće u smislu angažovanja crnih pevačica.

Jedno od najpopularnijih i najuzbudljivijih ostvarenja Đuzepa Verdija ‒ opera Trubadur, središnje je ostvarenje u njegovoj „latinskoj trilogiji", kojoj pripadaju i Rigoleto i Travijata. Prema istoimenom komadu Antonija Garsije Gutijereza, libreto je napisao Salvatore Kamarano, sa kojim je Verdi i ranije sarađivao. Zapravo, nakon Kamaranove smrti 1852. posao je dovršio Emanuel Bardare. I mada su kritičari i analitičari takoreći oduvek imali primedbe na libreto, smatrajući da su likovi okamenjeni i dvodimenzionalni, a radnja nedosledna i nerealna, danas se taj svojevrsni formalizam, ta tradicionalna struktura sa odvojenim numerama, može posmatrati i kao baza za kasniju izgradnju prave verdijanske muzičke drame. Ali ono čime se opera „Trubadur" izdvaja jeste svakako njena fascinantna muzika prepuna eksplozivne energije, snažna i katarzična!

Glavna tema, iz koje rezultira i sama ideja opere, jeste osveta Ciganke, kojoj kao kontrastna tema stoji osveta grofa Lune, dok je radnja opere zasnovana na ljubavnom trouglu koji čine Manriko, Leonora i Luna. Jedna od tema je i politička borba između dva tabora u kojima se nalaze i dvojica suparnika. Tragičnu sudbinu Manrika, Leonore, Acučene i Lune sasvim je lako razumeti u romantičarskom konceptu opera, koji podrazumeva ideju o fatalnosti, o prokletstvu i kazni sudbine koja se ne može izbeći.
Uprkos konfuznom libretu, napetost u odnosima među protagonistima inspirisala je Verdija da dostigne muzičko savršenstvo. Iz numere u numeru ređaju se stranice izvanredne lepote. Verdi je više bio zainteresovan za dramu unutar samih karaktera nego za globalni narativni tok, dok je u muzičkom razvoju sledio koncept velikog kontrasta među sukcesivnim scenama. To se naročito pokazalo korisnim u ovoj fabuli zasnovanoj na čestim fleš-bekovima (što je opet zahtevalo rezove u dramaturgiji) i, posebno, u oblikovanju lika Acučene čija se raspoloženja i unutrašnja drama stalno menjaju. Verdi maestralno dočarava ova različita i uzbudljiva stanja i zato se za ovu rolu, koja je zapravo ključna u „Trubaduru", pred svaku pevačicu postavljaju veliki zahtevi. Da bi još više istakao likove te ubrzao dramski tok, Verdi maksimalno skraćuje rečitative u korist arija i ansambala, kao i horskih nastupa, sve ih nižući poput bisera skupljenih na jednom mestu bez presedana u istoriji opere. Uspeh je bio trenutan i ogroman nakon premijere 19. januara 1853. u Teatru Apolo u Rimu. Posle svake arije sledio je aplauz, a završetak III i ceo IV čin morali su da budu ponovljeni.

Sve četiri glavne uloge u ovoj operi postale su reprezentativne za svaki fah. Enriko Karuzo je navodno rekao kako je postavka za Trubadura veoma laka - samo treba pozvati četvoro najboljih pevača na svetu. Snimak koji je večeras pred slušaocima fantastični je zvučni dokument o nastupu velikih operskih zvezda prošlog veka. Uz Liontin Prajs u ulozi Lenore, čuveni Franko Koreli je trubadur Manriko, dok je Mario Sereni Grof Luna. Mecosopran Ajrin Dejlis je Acučena, dok ansamblima njujorške operske kuće diriguje Fausto Kleva.
Opera ima četiri čina i jednu pauzu tokom koje ćete od urednice Maje Čolović Vasić i saradnika Stefana Savića saznati nešto više o mestu „Trubadura" u Verdijevom stvaralaštvu, čuti kratko prisećanje današnjih operskih zvezda na Liontin Prajs i najavu emitovanja narednog snimka iz Metropolitenove audio-arhive.