Dušan Makavejev

Stavove o životu, koje će kasnije preneti na film, Makavejev formira najpre studirajući psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. Tada ga privlače ideje Vilhelma Rajha, nemačkog psihoanalitičara, učenika Sigmunda Frojda. Iako diplomirani psiholog, rano je osetio ''čudo i čaroliju film'' u Kino klubu, centru mladih sineasta, antikonformista. Tog vremena Makavejev se ovako seća: ''To je bila posebna operacija, stalno su bile neke tajne projekcije, koje su mogli da vide samo profesionalci... Onda bismo mi utorkom i petkom čekali kamion sa filmovima, uzimali dve rolne, trčali sa njima kroz zabranjene delove do kabine i ostajali da gledamo.''

Godine 1955, Dušan Makavejev upisuje Filmsku i pozorišnu akademiju. Pošto je uradio nekoliko amaterskih dokumentaraca, put ka profesionalnoj karijeri otvara mu kratki film „Antonijevo razbijeno ogledalo“. Makavejev snima dokumentarce provokativnog sadržaja, a punu pažnju publike skreće prvim dugometražnim filmom „Čovek nije tica“ 1965, snimljenom u sumornom industirjskom gradu u Sloveniji. Nagrađeno u Puli, ovo njegovo ostvarenje koje prati odnose frizerke, inženjera i vozača kamiona, sa Milenom Dravić, Janezom Vrhovcem i Borisom Dvornikom u glavnim ulogama, odmah je uznemirilo jednopartijski establišment. Vinsent Kenbi u „Njujork tajmsu“ beleži da je to: ''Najsofisticiranije i najkompleksnije filmsko ostvarenje iz jedne komunističke zemlje.''

Muzički urednik: Marija Radojević
Autor: Aleksandra Jagodić