Mleko sa kajmakom

Pre neko veče sam čula priču koja me je navela da razmišljam o sopstvenom detinjstvu. Ispričala mi ju je osoba koja je tek prešla prag odraslog doba, a mladosti se već sećala sa setom. Sedela je ispred mene skrštajući ruke kao stara baka i prisećala se kako joj je nekad izgledao život u maloj porodičnoj kućici na kraju sokaka. U najdragocenije uspomene su se ubrajale večeri tokom kojih je, posle urađenog domaćeg zadatka, trčala u dnevnu sobu da bi na televiziji gledala „Laku noć, deco“. Popenjala bi se na trosed i tokom tih pet minuta, koliko je trajala serija za najmlađe, osećala se nedodirljivom. Niko je ništa ne bi pitao, samo bi joj majka na tacni donela šolju toplog mleka prekivenog kajmakom i krišku hleba namazanu pekmezom. Katkad joj je bilo dozvoljeno da ostane pred televizorom i za vreme Dnevnika, što je bila retka privilegija. Vesti iz politike, kulture, sporta, pa čak i vremenska prognoza, delovale su joj kao voženje kroz bezbroj nejasnih rečenica i informacija čiji smisao još uvek nije mogla da shvati. Ali bila je srećna i oko srca joj je bilo nekako lepo.