Doviđenja do viđenja

Života o tome nije ni razmišljao. Pritislo ga toliko stvari - i neokrunjen kukuruz i steona Cujka, pa ona trula greda ispod otvora za tavan, ispred kuće trava podivljala, a kosilica pokvarena, nikako da stigne da je popravi. Mora sam, ko i sve drugo, kad nema ni brata ni ženske ruke. Toliko posla, a on da misli o tome kako joj nije rekao ni doviđenja. A kazao je, samo ona nije čula. Uvek kaže, ko što kaže i dobar dan. Nije to grad pa da se prećuti. Na selu se oduvek znalo i poštovalo – koga god sretneš, s njim se pozdraviš. Ako je blizak, kažeš koju reč više, inače onako, ne mora. Mada nekad dobro dođe i kad se s nepoznatim raspričaš. Pitaš za zdravlje, kuću i rod, čuješ kako oni pa tako i ti. Ode ti teret s duše ili neka milina ko u rupu bezdanicu, kažeš do skorog viđenja ili ko stari - do vidova, pa produžiš dalje.