Osećaj za vokativ

Sećate li se iz osnovne takozvanih pitanja za padeže? Ko – šta; kome – čemu; koga – čega; hej! ... i tako dalje. E, to „hej!“ smo najviše voleli jer je bilo najlakše. Tu nije imalo šta da se uči, samo zamisliš kako nekog dozivaš. A kad smo za ocenu menjali imenice po padežima, i stignemo do vokativa, nama onda lakne i tu hvatamo zalet ka ona preostala dva i obavezno omanemo da l’ je prvo „s kim“ ili „o kome“. A sad vokativ ispade problem. Doduše, nekad smo svi imali uglavnom domaća imena koja su se lako dozivala po gramatičkim pravilima, ili što bi ugledni lingvisti rekli – bila su u duhu našeg jezika. A i niko nam tada nije rekao da vokativ, na primer, ne služi samo za dozivanje...