Trešnja Doktorka

Onako na stolu u bašti, u nekoj okruglastoj činiji, sa kapljicama svežine i beličastim isparenjem od rashlađenosti. Rukom lenjo opipate dok ne nađete najlepšu, ne preterujući sa probiranjem, čisto pristojnosti radi. Uzmete je među prste za peteljku, a ona vam nežno klone u ruci, i onda zagrizete i pustite slatke sokove da vam ulepšaju trenutak. A možda sve to baš dok sedite u raskošnom hladu trešnjinog drveta. Neki od nas jeli su ih i tople i osunčane sedeći na grani drveta, berući do iznemoglosti i bola u stomaku. Isti ti neki su ih zadevali za uvo, kada spojene peteljkama budu baš lepe minđuše, jestive. Malu odu trešnjama završimo sličicom sa pijace, kada zavlada zeleniš i crvenilo, pa vam se mili da prošetate među salatama, jagodama, zeljem, blitvom... i trešnjama.

Od stotina kultivisanih vrsta ovog voća, za našu priču je važna jedna - Lionska rana, zašto, zato što je u Srbiji zovu još i Doktorka, a taj narodni naziv ukazuje na ličnost zbog koje smo otišle u Grocku, gde je ova vrsta trešnje prvi put doneta u Srbiju. Doktorku - staru sortu, je, prema priči, doneo, doktor Jovan Jovanović, jedan od prvih naših lekara ginekologa, još početkom 20-og veka, pa je po njegovom zanimanju ova vrsta trešnje i dobila ovaj drugi naziv, koji je sačuvala dan-danas. 

O jednoj gotovo, i naravno nepravedno, zaboravljenoj ličnosti, zahvaljujući kojoj je voćarstvo u Srbiji dobilo veliki zamah u godinama posle Velikog rata pričaćemo danas. O njemu mnogo zna Zorica Atić, naša sagovornica i direktorka Centra za kulturu u Grockoj, koja je istraživala zašto se, najpoznatija trešnja iz ovog kraja, zove baš Doktorka, i tako je počela da iz zaborava na svetlo dana izvlači jednu vanredno zanimljivu priču, o prvom ženskom doktoru u nas, o dolasku trešanja u Srbiju, o poštenju, znanju i radu, o jednoj ličnosti koju treba da pamtimo.

Sa vama u novoj priči - Elizabeta Arsenović i Mirjana Nikić.