Sedmica

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Za koji mesec ove jeseni navršiće se pola veka od kada ste sa četiri platna iz beogradskog perioda pod miškom ili 6, onih radova koji su se najlakše mogli poneti i s njima ste stigli u Pariz. Kakav osećaj imate kada se osvrnete na taj vremenski tren, a umetnički duboki trag?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa prvo, ja sam dosta naivno shvatio moj dolazak u Pariz, misleći naravno da će svi da popadaju u nesvest. Bio sam prilično prepotentan u odnosu na moju okolinu. Međutim, već na samom dolasku sam video da je to dosta teško, a inače sam otišao bez para. Otišao sam sa sto franaka. I na moju sreću u toj nekoj situaciji koja je bila beznadežna, neki moj prijatelj sa Akademije primenjene, Berić, dao mi je neki posao da farbam stakla i tako sam počeo. Objektivno gledano, kako je govorio taj trgovac koji je uzeo neke moje slike, rekao je, za tebe tek dolazi vreme, mnogo, mnogo kasnije. Tako da na moju sreću, mene je gospođa Sinjak, ćerka Pol Sinjaka koja je bila velika prijateljica Mila Milunovića i Marka Čelobonovića upoznala sa tim Rene de Sovijeom koji je u to vreme, bio onako, kako da kažem, gospod bog kao pisac ili čovek koji je bio kod Galinara i napisao čuvenu knjigu Art fantastika. I taj Rene de Sovije kada je video moje slike on me je preporučio toj galeriji. I onda je galerista kupio svih 6 slika, s tim da mi mesečno otplaćuje po malo. Tako je počelo.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Kako danas prihvatate formulaciju "francuski slikar - srpskog porekla"?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Slikarstvo praktično nema granice. Ja ne pravim nikakvo srpsko slikarstvo, pošto smatram da ne postoji, kao što ne pravim isto tako ni francusko slikarstvo. Znači, slikarstvo je jedna univerzalna priča za oči, a oči poseduje cela planeta, prema tome ja pokušavam da napravim nešto univerzalno, nešto što je van takozvanih etičkih ili porekla nekog folklornog, da tako kažem. To su slike koje imaju više neku metafizičku priču.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Odlazak u Pariz jednostavno ste objasnili i blizinom Luvra. Ali Francuska je bila umetnička kolonija i pisaca, filozofa, a i drugih umetnika. Danojlić, Kiš, Jonesko, Siora, Makin i bezbroj drugih afirmisanih i anonimnih. Da li je danas Pariz ta šansa za umetničku nadgradnju?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Mnogo je teže danas zato što ima pre svega manje galerija, onda nema više galerija sa ambicijama da formiraju nekog slikara. To je vrlo bitno, a treća stvar to je, ja sam pao u jednom određenom periodu. Znate, nešto što je vrlo važno što ću da kažem, a to je, da naša beogradska sredina i uopšte Srbija, pa čak i ona u širem okviru i predratna Jugoslavija i Jugoslavija Josipa Broza, na toj našoj teritoriji sve što je napisano iz oblasti filozofije, literatura u svetu je prevedeno u Srbiji. Nema ni jedna značajna knjiga koja nije prevedena kod nas. Onaj ko je hteo ovde da se obrazuje, da stekne neka viša saznanja on je imao našu kinoteku koja je treća u svetu, možda i druga. Znači, mogao je da vidi najbolje svetske filmove. Naš filmski repertoar u tom periodu je bio mnogo moćan i znači onaj ko je imao tu vrstu obrazovanja, mislim kad kažem, jer ja kad sam došao u Beograd iz Valjeva, ovde su bile ličnosti vrlo jake koje su dirigovale kulturom, ne kao sad. Bio je tu Bihalji Merin, bio je Aleksa Čelebonović, bio je Žika Bogdanović, bio je Oskar Davičo, bio je Vasko Popa, bio je brat od Stambolića koji je vodio Nolit. To su bile sve jake ličnosti. I taj Beograd tadašnji je bio stvarno jedna kulturna metropola gde se moglo mnogo naučiti. E sad, to vam kažem zbog razloga što, kao takav, kad odete u Pariz i kada imate ta viša znanja vi možete odmah da uplovite u ovaj jedan viši krug intelektualni u Parizu. Jel vi ne možete da, nije samo slika, u pitanju je i ličnost koja to slika, što se slikar na neki način prezentira. Vi ne možete sad da imate neki kontakt sa nekim Entjangom, Andjagom, visokim njihovim intelektualcima ako niste pročitali njihove knjige, bar naslove. Prema tome, ja sam imao sreće da sam uplovio odmah u taj krug, tih ljudi koji pišu i s obzirom da su slike bile dosta ekstremne i vrlo čudne mene su na jedan način prihvatili. Premda to slikarstvo nije slikarstvo da se prodaje kao mali hleb. To slikarstvo traži specifične kolekcionare, ljude koji poznaju umetnost da bi slikar mogao naravno da opstane.

ZORAN PRODANOVIĆ;
-Negde sam pronašao da je vaš moto "Svaki slikar sam sebe slika". Nisam ga razumeo bukvalno, ali nikada niste naslikali autoportret.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa jesam jedan, jedanput, ali to je anegdota, Mislim, zato što u tim periodima kad su mnogi naši ljudi dolazili u Pariz, otpočevši od Danila Kiša do Miodraga Bulatovića i među njima je bio i čuveni brat Bate Stojkovića - Žika Stojković. I sada, ti srpski takozvani, ajde da kažem pisci intelektualci, vrlo malo su poznavali slikarstvo i ja sam u to vreme bio čak i optužen da na mojim slikama nema ništa srpsko. Naročito se Žika Stojković isticao po tome i onda jednog dana on dođe u atelje i pita mene - da li ti umeš da naslikaš nešto normalno? Ja kažem, Žiko izvini šta ti podrazumevaš pod tim normalno? Pa kaže, nešto, neki portret, neku mrtvu prirodu, kaže pejzaž. A ja kažem, Stojkoviću, ja sam trljao 6, 7 godina akademiju, dve godine kod Mila i mi smo godinu dana radili portret. Znači, mogu da napravim svaki portret. Pa kaže, eto na primer da li možeš da napraviš moj? Ja kažem sedi, onda Žika sedne, međutim tu sam ja imao neku paletu i jedno veliko ogledalo i jedan veliki ogroman karton. I naravno Žikina glava me nije mnogo inspirisala i ja onda napravim neku veliku gugulju, zelenu, izvučem ove moje oči, ovo ono. Odjedanput, Žika skoči da vidi kako izgleda njegov portret i onda kaže, pa ovo, pa bog te, ovo nisam ja, ovo si ti. Ja kažem, Žiko, svaka glava nije za slikanje. Ima sad na jednoj slici, koju je uzeo jedan štampar, to je jedna mala slika, nije mala, srednje veličine koja se zove "Lolita i vampiri". Međutim, na toj slici je Lolita u prvom planu, sa malim ženskim seksom, međutim, ja primetim da bi možda i ja mogao da se ubacim među te vampire, tako da sam na desnoj strani slike, zelenom, onako nekom nežnom bojom, napravio jedan mali autoportret gde i ja virim zajedno sa ostalim vampirima, ...da uzmu Lolilu

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Govorićemo još o vašem umetničkom opusu, ali želim da Vas pitam i o širem društvenom angažmanu, koji nikada niste izbegavali. Jedan takođe priznati umetnik pisac tvrdi - politika je oduvek bila srpski usud, danas se više ne prihvata

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Moj odnos prema vlasti, prema politici je otprilike recipročan, kakav odnos ima vlast prema umetnosti. Prema tome, nijednu vlast koja se prema umetnosti loše odnosi ne mogu da prihvatim. Prema tome, ukoliko vlast našu kulturu, koja je u stvari naša jedina stvar koju mi nosimo i koja nam drži kičmeni stub, ako ta vlast ne vodi računa o kulturi verovatno ja neću nikada imati nikakvu vezu sa tom vlašću. Da li je to demokratija, da li su ovi sad naprednjaci ili ko zna ko sve može da dođe na vlast. Mene taj deo ne zanima, jer mene interesuju prvo harizmatični tipovi. Nekada sam upoznao Koču Popovića i Milovana Đilasa. To su ljudi koji su imali neku energiju, neku snagu vrlo čudnu. I uopšte me interesuju ti neki mutanti kako se to kaže, kao što je Staljin, Hitler, Musolini, Aleksandar Veliki i Napoleon Bonaparta. Znači, mene ne interesuje politička pozadina jednog Hitlera. Mislim, taj me deo uopšte ne zanima. Prvo što to nije ni moj posao, ni moj način razmišljanja, ali mene interesuje fenomen mutanta. To znači fenomen čoveka na planeti zemlji koji je van serije. Znači i ja spadam u neku malu liniju tih mutanata, jer da vi tražite od mene da vam ponovim ovu sliku, da mi date milione, ja to ne mogu više da uradim.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Dakle da se vratimo na ovu priču, ne prepoznajete političku opciju Srbije za koju biste se založili.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa znate šta, mislim da cela politika Srbije je po meni do sad pogrešna. Pogrešna zato što u Evropu se ide kulturom, a ne pričom. Za mojih 50 godina, koje ste vi na početku pomenuli Srbija i Jugoslavija, ondašnja Brozova, mi nismo imali ni jednu manifesticiju kulturnu u Parizu. Čuveni Langloa je dolazio kod Ješića, sećam se ovde u Kinoteku da se menja kao ovi, koji marke, filatelisti, donese neki film sa Žan Gabenom, pa mu onda ovaj da vampira i tako dalje..Znači, uslovi i stanje kulturno te neke naše Srbije je tragično zato što imamo, a ništa ne pokazujemo. Dalje, u svoje vreme Akademija nauka, Srpska akademija nauka je trebala preko Katarine Ambrozić da napravi u svojim prostorijama kada je akademija cvetala, kada je bio Cvejović pokojni i tako dalje, veliku izložbu srpskog simbolizma. Srpski simbolizam, mi smo pokušali u Valjevu da napravimo jednu malu mini izložbu, ali to je ogromna, ogromna količina materijala. I sad zamislite, Katarina umre i to je trebao da uradi Kukić Branko iz Čačka, međutim oni to odbiju i ta izložba propadne. E sad, gde bi nam bio kraj, da je napravljena jedna velika izložba, da se to ponudilo muzeju Dorse, a u muzeju Dorse su svi izlagali svoj 19. vek sem nas, a mi imamo najbolji 19. vek. Znači, tamo se jednostavno piše o našim glupostima, a nikada o našim vrednostima. Jer, objektivno gledano Pariz je ipak centar sveta, kulturni centar sveta.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Kosovski problem je pitanje na kojem naša vlast već dve decenije pokazuje taj neki gubitnički mentalitet. Sada smo u fazi kada čelnici države kažu, dobrih rešenja više nema, pristajemo na najmanje loša.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Znate šta, tu ima nekih stvari o kojima se ne piše i o kojima se mnogo ne zna. Gledano geopolitički, ako hoćete strateški, njima je trebala jedna ogromna baza Amerikancima da drže Evropu u šahu i jedan deo Rusije. Oni su imali veliku armiju u Nemačkoj i tu armiju je trebalo negde smestiti i oni su u doba još Miloševića tražili da na Kosovu naprave bazu. To je najveća baza u Evropi, američka. Naravno Milošević kakav je bio i takav i nije pristao na to, uz viski. Priča osnovna je da Amerikancima treba baza, iz te baze se liferuju u svet takozvani "psi rata", tamo se obučavaju, ti "psi rata" su napravili čak čablamu kod Gadafija, napravili su čablamu u Egiptu, napravili su sad u Siriji, ali to niko ne sme da kaže, ali ja smem.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Naša umetnička dijaspora na zapadu ima niz primedbi na račun Evropske unije. To se smatra izvesnim licemerjem, u tom smislu apostrofiraju se Milovan Banović i Vi.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa znate šta, pošto živim tamo 50 godina ja poznajem taj mentalitet. Čini mi se da je to Njegoš, a možda i neki drugi naš pesnik rekao "Latini su stare varalice". Znate, u ovo sadašnje vreme više nema stenica, znate, ali vi kao čovek malo stariji znate šta znači stenica. One su stanovale u pukotinama kuća i noću izlazile da sišu krv. I to su se kretale po ovim tankim delovima čoveka. Evropska zajednica danas je prava stenica, ona siše krv. Ona je uništila Grčku, uništila Kipar.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-A mislite da ne daje infuziju, ne?

LjUBOMIR POPOVIĆ: 
-Ne, retko, ubace kada vide da je ovaj već otišao u aut. Onda mu malo špricnu. Slovenci su sad, valjevski rečeno "najebali ko žuti", Španci isto tako, svaki dan štrajkuju, Portugalci da Vam ne pričam. Francuska se ljulja isto tako sa ovim Pinokiom koji vodi zemlju bezveze. Ova Evropa sada drži sve te male države putem para, drži ih u šahu, nabaci onu omču, znate one omče što se nabacuju džukelama kada šinteri jure kerove, pa ima ona omča i samo je povuče. E, ta omča je oko Grka, ta omča je na Kipru, ta omča počinje da se steže i oko Italije i naravno ostalih. Znači oni drže Evropu na taj način.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Recite mi, da li je kritika i ta vrsta negacije zapada zapravo okrenutost istoku, preferirate Rusiju?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Ja mislim nisam prognozer, nisam političar, ne znam kakvi su odnosi, ali ovako kako se mi danas ponašamo, Rusija će nas napustiti, to je sigurno. Pustiće nas u zagrljaj zapada, jer znate šta, jednu stvar koju hoću da Vam kažem, a to je ovo, ako hoćete da uništite jedan narod jednostavno mu uništite kulturu i taj narod je gotov. Ja sam u tri navrata recimo bio u Izraelu. Izrael može sada na američkoj zastavi da stavi jednu zvezdicu kao njihova država. Ceo Izrael je amerikaniziran, oni više ne postoje. Ukinuti su svi jezici, samo je engleski i hebrejski ostao. Sve je amerikanizirano i barovi i klopa i Mek Donaldi i način oblačenja i tako dalje. Ja sam zadnji put bio tamo, hoću da Vam kažem da oni ne prezaju od toga da vas uče šta ćete da jedete, a kamoli drugo. Oni vladaju svetom, oni bolje poznaju psihologiju Srba nego mi što je znamo. Oni znaju sve o nama.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Vi o politici generalno nemate visoko mišljenje, koliko pamtim Vaša definicija je "Politika je umovanje nižeg reda". Da li zato ni politika ne voli Vas, pa Vam je osporavala i umetnički autoritet?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Sve je zavisilo od čoveka. Ja na primer nisam neko ko voli muzeje. Ja ih prezirem, ja više neću da prodam sliku u muzeju.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Ali ste protiv toga što su zatvoreni naši muzeji.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-To je druga priča, to su ovi narodni, gde je narodno blago, znate to je druga priča. Narodni muzej je narodno blago. 10 godina zatvoren muzej nema nijedna zemlja u svetu. Nijedna njam-njam država to nije uradila, ali da ovi dole koji klopaju ljude- kanibali i oni da imaju muzeje, a mi nemamo, mislim to je strašno. E sad, ko je to uradio, mislim to su vrlo pokvarene priče, koje su verovatno stigle od Soroša. On im je ponudio da renoviraju muzej, oni su ko poslednji kreteni sve to spakovali, negde odneli, a onda on prestao da daje pare.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Vi važite za srpskog nacionalistu i koliko znam isključujete negativni kontest te kvalifikacije.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa čekajte, da Vam kažem. Ja sam postao nacionalista onog trenutka kada sam video koliko se pljuje po Srbiji. Inače dotle, ja sam ipak iz valjevske nahije, tamo se govori najčistiji srpski jezik i tamo ne postoji, Cigani su čak vrlo dobro primljeni u Valjevu. Znači mi u tom našem kraju nikad nismo imali neku nacionalnu varijantu. Mislim odatle se i Ilija Birčanin, ispod mrka Medvednika sura, gde se legu jastrebi i zmije, kaže rodno mesto Birčanin Ilije. To je stvarno ovako jedan segment u toj Srbiji. Tako da je nemoguće da ja budem nacionalista, ali ne mogu da trpim da se nepravedno odnose prema nama, da ništa o nama ne znaju. Naravno, deo krivice snosimo i mi jer nismo pokazali. Oni nemaju pojma da je Srbija bila carstvo na primer, da su to bili dvori, da su bile intrige kao kod njih. Mislim, ne znaju ništa o našim kraljevima. Recimo, kralj Milan je bio jedan od najvećih poznavalaca slikarstva od svih careva, kraljeva, kao Nupord. Milan je kupio i čuvenu sliku Tuluz Lotreka za svoju lovu, naravno on je to na kockama dobijao, ali Milan je ispao neko malo čudo naše.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Više puta ste stali u zaštitu crkve, ali u brojnim aferama koje su dugo skrivane sada teško pravdate ponašanje nekih vladika, što naravno utiče i na opštu sliku o crkvi.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa znate šta, crkva, mi živimo u jednom periodu gde je sve pokvareno. Nema više ni časne reči, nisu popovi isti kao što je bio moj deda pop Pera ili moj ujak Dušan Mitrović. To su bili popovi koji su služili svom narodu. Došla su neka vremena i mi smo ušli u jednu fazu kad je sve trulo i pokvareno. Nisu samo popovi pokvareni, nego pokvaren je čitav jedan narod i izgubio je etiku i moral i automatski to se dešava i u crkvi. Prema tome ja crkvi ništa ne mogu da zamerim, ovo što ste vi rekli, iz prostog razloga, što je ona deo naroda, a naš narod je praktično zaveden na najniži nivo, zato što se uselio kič, uselile su se neke smešne vrednosti. Da navedem jedan detalj, ne moram da ga imenujem. Ali ako imate ministra za kulturu, koji ide u Valjevo na festival šljive, a ne dođe na otvranje izložbe recimo Miljenka Stančića ili Voje Stanića. Koji je to nivo onda kada ministar za kulturu ide na festival šljive.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Da se vratimo upravo Vašem umetničkom angažmanu. U galeriji Pariski krug, u kojoj vodimo ovaj razgovor, otvorena je izložba vaših slika, prikupljenih iz privatnih kolekcija. Predstavljena su dela, kako je navedeno, koja odavno ne pripadaju autoru. Prilično neprecizna, a verovatno i netačna formulacija. Taj odnos umetnika i dela je valjda neraskidiv, nezavisno od fizičke udaljenosti.

LjUBOMIR PETROVIĆ:
-Znate kako, slikar dok živi sa slikom, to je jedna priča. Kad slika ode, što kaže, kad se uda, onda je to već drugi deo priče i vrlo je za mene danas bitno kod koga se slike nalaze. Meni je jako važno da sam u takvoj situaciji da mogu da biram, to i Žika zna, kome ćemo da prodamo sliku. Znači ova izložba je napravljena sa jednim vrlo preciznim ciljem, da se pokaže da postoje kolekcionari u Srbiji. Znači ljudi koji kupuju slike. To je broj jedan. Broj dva - ova izložba se odnosi u svakom slučaju, naročito knjiga koja je izašla, koja je jako dobro urađena, na kolekcionare koje je svojom zaslugom Živojin Ivanišević pokupio. To znači, on je pronašao ljude, što mene specijalno raduje - mlade, znači ne našao dinosauruse u generacijama nego našao mlade ljude koji su počeli da kupuju moje slike. Znači ova izložba je takozvana uvertira da se malo pokaže Beogradu šta sam ja radio u toku godina.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Jedan apsurd je očigledan u Vašoj karijeri. Nezavisno od dugog boravka i života u Parizu, više ste izlagali van Srbije, nego ovde.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Ja tamo živim skoro 50 godina i tamo mi je mesto boravka. Ja ovde nemam ni mesto boravka, kad dođem ja sam u hotelu. Znači, ja gostujem u Srbiji, iako sam vezan možda emotivno, kako da kažem za neko tlo. Svaki čovek mora da ima neko tlo od koga je potekao. Ja imam veliko poštovanje prema Srbiji i srpskoj zemlji. Imam veliko poštovanje prema kreatorima kojih ima ovde jako mnogo, naročito u Beogradu i zbog toga, zbog postojanja takve neke elite meni je drago da dođem, ali ja tamo živim.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Za posebno tumačenje je i činjenica da ste Vi član Srpske akademije nauka, a da nikada niste imali izložbu u galeriji Akademije

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Prvo, kada su mi ponudili da budem član Akademije, moram da Vam priznam da sam vrlo teško doneo tu odluku, jer ja ne volim, niti da dobijam nagrade, niti da budem član bilo čega. Međutim, iz prostog razloga da ih ne uvredim, jer sam smatrao da u toj Akademiji ima sedih glava, ja sam tada bio malo mlađi nego sad. Ja sam pristao, ja sam dopisni član Srpske akademije nauka. Na inicijativu Srejevića, pokojnog, trebalo je da se napravi izložba. Sve je bilo spremljeno i katalog, međutim nastao je čuveni embargo, ako se sećate, putovalo se preko Budimpešte i nije bilo mogućnosti da dođe ništa kod nas u zemlju i mi smo tu izložbu odložili. Godine su prošle, odjedanput neki Vinko Davidov ili kako se zvao, je vodio tu galeriju i hteo je da napravimo izložbu. Mi smo spremili sve i kataloge i slike i tako dalje i ostalo je da on uzme, Medaković je bio tad još uvek živ i Medaković je hteo da otvori izložbu. Ja sam imao mali otpor, ali sam pristao, jer sam rekao da ovde ima puno ljudi koji poznaju moje slikarstvo. I međutim, šta se desilo, nešto odjedanput jedne noći zove mene Davidov i kaže da je moja izložba otkazana, na mesec dana pred otvaranje. Do današnjeg dana niko mi nije odgovorio na to pitanje. Medaković je možda odneo tajnu u grob, na mojem mestu je izlagao neki Makedonski Kričer koji je pravio neke loše skulpture. Šta je tu bilo iza, nemam pojma. Od tog dana moj odnos prema Akademiji je postao dosta hladan. Ja sam se raspitao, da li mogu da se ispišem iz te Akakdemije, kažu to je za života, ne može. Dobro. Ljubomir Simović pokušava sada da nešto organizuje i tako dalje, međutim je ne mogu da se bavim organizovanjem te izložbe. Ja sam već čovek u godinama i ne mogu da se petljam oko takozvanih tehničkih stvari. Oni sad hoće da prave izložbu, ali treba ja da im nađem pare. Znate kako, što kažu u Valjevu mom kraju, "nisi mi rikao na Božić". Šta imam ja, pre svega u mojim godinama da tražim sponzore i pare, jer to nema nade. I sad to je na mrtvoj tačci i ja ne verujem da ću uopšte ikada izlagati u toj Akademiji.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-U sedam meni poznatih monografija o Vama niz je kvalifikacija koja pored estetskog doživljaja upućuje i na dubinska tumačenja Vašeg slikarstva. Navešću neke, Ljubino slikarstvo izaziva radoznalost, neodajući svoje tajne, zatim, Ljuba je barokni majstor kosmičke apstrakcije, a istoričar umetnosti Aleksandrijan u monografiji Ljuba kratko zaključuje -to je slikarstvo imaginacije i spoznaje i dodaje, to su slike pustolovine. Jesu li Vas oni prepoznali? 

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Lakše ću Vam odgovoriti na jedan drugi način. 1929. godine u galeriji Pjer, znači 
između dva rata, izlagao je Đorđo de Kiriko. I Đorđo de Kiriko u svojoj autobiografiji piše sledeće: Imao sam veliki uspeh u Parizu otkako sam došao iz Rima. U galeriji Pjer imao sam najmanje 10 ili 15 kritika jako dobrih na moje slike. Tekstovi svi o meni su izvanredno napisani i onda tačka, kaže, ali niko ništa nije razumeo. Hoću da Vam kažem, svaki čovek, svaki pisac, ima svoje viđenje stvari, međutim suština je vrlo teška da se odgonetne. Tako da sve ovo što ste sad naveli, odgovor je tajna. Ima jedna tajna koju ni je ne mogu da odgonetnem, kako nastaju slike, zbog čega se to slika. Koliko je to unutrašnje i spoljno i tako dalje. Jedan od najvećih razloga zašto slikam je zato što ne znam šta će mi se desiti na platnu. To je jedno putovanje u nepoznato, čista jedna misterija koja praktično otkriva jedan deo mene iznutra, onaj koji ja ne poznajem. Jer, ja nikada nisam sliku zamislio, nikada nisam napravio skicu da bih napravio tu sliku. Znači, za mene bi to bila nesreća da ja sad moram da neku stvar koju imam u glavi da iznesem tako. Jer šta bi onda bi bilo? To bi bilo pre svega mnogo bedno jer ono što čovek zamisli i ono što pokušava da stavi, to je ogromna razlika. To što vi zamislite, to može da bude fenomenalno ludački, a da izvedete ne možete. E, zahvaljujući Akademiji ja sam naučio zanat, tako da ja praktično dok slikam ne mucam, nego mogu da se izrazim. To je velika stvar. Znači mogu da se kao jedan pisac, koji je naučio da piše, gde se stavlja tačka, zapeta i tako dalje, znači ja mogu da se izrazim i to mi je, kako da Vam kažem, jedan trenutak kada ja flotam, kada praktično ne postojim. Trenutak, ako smem da kažem, jedini neke male sreće na planeti Zemlji. Sve ostalo je strava.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Jedna od Vaših karakteristika je veliki format. Da li je to zato što se te slike čitaju kao priča i dugo putovanje morem imaginacije? I ovo su, što sam sada rekao formulisali znalci, ali je taj doživljaj utisak i prosečnog posmatrača.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa znate šta, ja radim svake dve godine ili tri po jednu veliku sliku. Kad gledate ovde kako je potpisana i šta piše, uglavnom svaka od tih slika je rađena po jednu ili dve godine najmanje. To znači da je to praktično neki moj roman, ako smem tako da kažem, u kome ima svega, od pejzaža, do ljubavi, do nesreće, do tragedije, do smrti i tako dalje, tako da ti mali moji romani praktično su me pratili u životu. Ja sam napravio najmanje sto i nešto tih velikih formata, ima oko 36 normalnih. Hoću da kažem da pored tih slika, kako bi to rekli u mom kraju, kad hoću malo da olabavim, ja onda tako pravim neke male skice i tako malo se vežbam, u stvari treniram da ne zaboravim. Kao neko ko ne svira na klaviru svaki dan pa mora malo da pipne dirke, tako ja radim neke manje slike, ali ove velike su uglavnom neka kapitalna priča koja je vrlo kompleksna i komplikovana. Jer svaka od tih slika ima svoje poglavlje, ima svoje delove koji mogu da se odvoje, da se tretiraju kao posebno parče.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Kakva osećanja danas budi u Vama podsećanje, ako ga ima, na studentske dane u Beogradu i život u kupoli, mislim da ćete se setiti, dobro osvetljenoj prostoriji na jednoj mansardi, gde ste slikali aktove na u belo prefarbanim džakovima za šećer iz radnje Vašeg oca.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-U tom periodu je bilo vrlo teško doći do platna i vrlo teško doći do boje. Neki služitelj na Akademiji kome sam ja donosio rakiju iz Valjeva, on mi je davao neke dve litre tube umbre, onako tamna crvenkasta boja gde sam ja pravio velike podloge. Mislim, moj pokojni Aleksa, ćale, predratni trgovac, koji je spao sa konja na magarca, zato što je bio bogat pre rata, a sirotinja kad su došli komunisti, radio je u jednoj prodavnici. Prodavao je mrtvačke sanduke i šećer. I onda je on došao na ideju da meni da te džakove sa šećerom, da vidi da li mogu nešto da uradim. Međutim, pošto sam ja prošao na toj Akademiji dosta dobru tehnološku službu, ja sam te džakove preparirao, spremio podloge onako kako to treba po svim pravilima i onda sam to šmirglom glačao. I za razliku od drugih studenata ja sam imao velike formate. Jer oni su imali mala platna, a ja sam donosio te džakove i svi su mi zavideli. Otkud mi toliko platno, a ja nikada nisam hteo da otkrijem tajnu da su to džakovi od šećera koji je stizao iz Bugarske u to vreme. U čemu je sad stvar? Stvar je u tome što u tom periodu, to što ste rekli, to kube gde sam ja, ja sam gore dovršavao slike. Ja sam u Akademiji radio po modelu, pa sam onda to nosio u kupolu, pa dovršavao i onda sam koristio što sam recimo dobro prostudirao model, pa sam počeo da mu dodajem razne neke detaljčiće. 

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Ali recite mi nešto drugo, bili ste student u klasi profesora Marka Čelebonovića. Profesor Čelebonović Vas je preuzeo u trenutku kada Vam je pretilo izbacivanje sa Akademije. Osporavali su Vas zbog nepoštovanja ideala dekorativnog slikarstva i, kako su rekli, skandaloznog izgleda Vaših aktova. Reč je o slikama Isparenje, Kleopatra sa jabukom, akt Leđa i drugi. Kako danas to gledate?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-To je bio jedan preloman trenutak u mom životu. Moram da priznam da i danas dan imam tihe jeze kad pomislim da su trebali da me izbace sa Akademije zato što slikam uljanom bojom i što sam radio tajno van akademskog programa neke moje spodobe. I naravno, ti profesori u to vreme i oni su slikali uljem. To je bio Brdan i ostali, Huter, slikari koji su se vodili na Akademiji. Ja sam se praktično bio našao na ulici, jer nisam znao šta ću da radim. Meni je ostalo da se vratim u Valjevo. I u tom trenutku potpuno slučajno ja sam otišao na jedan ručak kod Peđe Isusa. Međutim, njegov ujak je bio Tabaković, čuveni slikar naš. Tabaković je negde video moje stvari, na tom ručku ja sam se požalio, nisam znao šta će biti sa mnom. I Tabaković mi kaže, ja ću telefonirati Marku Čelebonoviću, otiđite kod njega sa mojom preporukom i pokažite mu vaše radove. Marko je imao tada, negde tamo na Zelenom vencu, pored Muzeja, sadašnjeg, primenjenih umetnosti, neki veliki atelje. Ja sam se tada toliko bio uplašio, međutim onako sa lulom on kaže, sedite, jel hoćete kafu, kaže mi vi. Prvi put u životu da mi neko kaže vi, nisam uopšte mogao da dođem sebi. Pa dajte da vidim šta vi to radite, i onda je gledao dosta dugo slike i ćutao. I onda je u jednom trenutku rekao, imate li vi neki crtež. Ja kažem pa imam, izvadim ja te neke velike crteže što sam radio crne i on gleda, gleda, ja umirem. Ne znam šta da kažem, ne smem, ne mogu da progovorim, to mi se odlučivalo o sudbini i odjedanput onako progovori čuvenu rečenicu: Znate šta, ja nalazim da je ovo jako interesantno i novo i javite se sutra kod Slobodanke na Likovnoj akademiji i kažite da ste u mojoj klasi. Ja kad nisam pao u nesvest.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Recite mi zašto su Vaši akti imali ta neestetska obeležja, odnosno zašto ta netipična estetika?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-U tom periodu, psihički, kako god hoćete, neka reč, ne znam da li je adekvatna, neka sprčenost unutrašnja se kod mene tada bila pojavila, neka teskoba, neka nesreća. I mi smo na Akademiji uzimali te modele, to su sve bile neke spodobe, jer niko živi od lepih dama ili lepih ljudi nije dolazio da pozira. To je bilo strašno videti kad se skinu. Čak jedna je pozirala bez noge. Imam tačno tu sliku, čuvam u ateljeu u Parizu. I sad šta je, mislim čitava jedna atmosfera u to vreme je bila atmosfera neke strave. To je to vreme koje sam ja pročitao, posle silnih knjiga koje sam čitao, kada sam pročitao "Čarobni breg" od Tomasa Mana i shvatio da je ljudsko telo trošno. I to je bilo na neki način vrlo teško da se danas objasni, a to je jedno tako vreme bilo.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Koliko znam, specifičan je postupak i ritual kada slikate. Ako se dobro sećam detalja iz nekog od davnašnjih intervjuua u atelje ulazite rano ujutru, zaključavate se, slušate muziku i slikate. Svedoka nema, nikada niko nije prisustvovao tom činu stvaranja. Ako je tako, zašto je tako?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Ja se ponekad prisetim mojih fenomenalnih profesora i dobro sam zapamtio jednu rečenicu, pošto je mene Milo jako voleo isto. Zato što mu je Marko Čelebonović pred odlazak u Pariz mene preporučio. Ja nisam hteo da idem kod Mila jer sam se plašio, svi su govorili "Milo pravi Milunčiće". Međutim, izgleda da mu je Marko rekao da me pusti, da me ne dira i da sam ja već kao formirani autentičan slikar i tako da sam od Mila čuo razne stvari. Između ostalih čuvena rečenica Milova, to nikad neću zaboraviti, celog života ću tu rečenicu da poštujem, Ljubomire, atelje je svetinja. To je njegova rečenica i to je nešto što je ostalo kod mene.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Kako ste je razumeli?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Ja sa razumeo da je to jedno mesto, više neke molitve, ako smem tako da kažem i da tokom slikanja ne može niko da prisustvuje. Mislim nema šanse, iz prostog razloga što je to jedna visoka koncentracija.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Da li i sada radite 13 sati dnevno? Čak ste se jednom i požalili da je to izvestan pad elana, energije i volje za slikanjem.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Znate šta, sa godinama čovek se umori. Moj otac Aleksa kada sam ja dolazio jedanput u Valjevo, sedeo je na klupi sa štapom i rekao: E, moj sinko, umorio sam se od života. Ja ništa nisam razumeo tad, jer on je imao tada 72-3 godine. Znači, ima jedna stvar i ja pokušavam danas da slikam, mislim svaki dan, kad god mogu, ali ne toliko ceo dan kao nekad. Mislim, radim u doba kada imam puno energije, to znači ujutru popijem kafu, pa se koncentrišem, pa radim do jedan sat dva. Ali ne radim, znate kako, slikanje nije stalno. Slikanje otprilike liči na, kako sam ja jedanput rekao Milu Gligorijeviću, kao kad čovek roni pa nema vazduha, pa još malo, pa još malo. Znači, slika se na dah. Slika se kad dođe, pa onda ide, ide, pa staneš pa ne možeš dalje, pa se nađeš pred zidom. Tako da danas ja manje radim, normalno, ja imam skoro 80 godina, ali i dalje pokušavam da napravim neke slike.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Cinici kažu, odlikovanja, nagrade i avionske bombe mogu da pogode i nedužne. Vas su sva ta iskušenja mimoišla.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa znate šta, ja sam odbijao nagrade

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Ponuđena Vam je Legija časti

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Jeste, 70-ih i nekih godina, čuveni Fransoa Leodar, ministar za kulturu mi je Legiju časti. Ja sam to elegantno odbio, jer ja ne volim nagrade..

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Vaša ocena srpskog slikarstva danas?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Tu ima mladih koji prave sliku, mislim koji rade, koji su talentovani. Kad kažem mladi, neki kao Tucović, Dunjić, Vasa Dolovački, Miletić i tako dalje, koji se ponekad okupljaju kod Žike. Ima ih koji prave sliku, to je mislim ovako vrlo pozitivno za današnje vreme. Naravno da ima i ovih koji rade te performanse i tako dalje. To je više njihov problem, ja u to ne ulazim jer taj performans je uvezen, a treća stvar, galerista koji imaju jedno obrazovanje slikarsko ima jako malo.


ZORAN PRODANOVIĆ:
-I za kraj Vas pitam, iako ste Vi negirali tu formulaciju, da li se može korigovati definicija, francuski slikar srpskog porekla u jednu bolju, srpski slikar koji je na pola veka svratio u Francsku?

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Pa više tako, da. Ja sam vrlo ponosan na srpsko poreklo, jer dolazim iz jedne zemlje koja je bila i carstvo. Dolazim iz jedne zemlje koja je bila kraljevina između dva rata, znači jedna moćna država, koju je vodio kralj Aleksandar. Iz jedne polukomunističke tvorevine u kojoj ipak kultura nije bila zapostavljena. Tako da sa ovog tla ima puno talenata, puno dobrih slikara, puno vrednosti, kako da kažem i na literalnom planu i na planu slikarstva i na planu čak filma. Tako da, za razliku, ajde da se malo pohvalimo, za razliku od ovih ostalih zemalja oko nas i ovih malih banana republika, kako ih ja zovem, ipak Srbija je jedna svetla tačka na Balkanu.

ZORAN PRODANOVIĆ:
-Gospodine Popoviću, hvala Vam što se govorili za magazin Sedmica, Radio Beograda 1.

LjUBOMIR POPOVIĆ:
-Hvala i Vama