Širom zatvorenih očiju - Samo srcem se dobro vidi

Jedan od najvećih pevača izvorne i starogradske muzike Predrag Gojković Cune preminuo je u 85. godini. Za muzički arhiv Radio Beograda snimio je preko 1.000 pesama izvorne narodne muzike. Ostaće zapamćen po izvođenju pesama "Kafu mi, draga, ispeci", "Janičar", "Sonja", "Dunave, moje more", "Zapevajte, pesme stare", "Stani, stani, Ibar vodo"...
Najbolji interpretator koji se rodio na ovim prostorima, kako ga je opisivao veliki Đorđe Marjanović, karijeru je počeo neposredno posle Drugog svetskog rata u horu "Đoka Pavlović", a 1948. godine stigao je u Radio Beograd, za koji je snimio preko 1.000 pesama izvorne narodne muzike iz Srbije.
Nadimak "Cune" je dobio, kako je sam objasnio u emisiji "Balkanskom ulicom" Radio-televizije Srbije, po majčinom dozivanju "Odi da te majka cune" (ljubi).
Nedugo zatim, postao je član ansambla Milije Spasojevića, koji ga vodi u Milano na festival "Šest dana kancona". U veoma jakoj konkurenciji italijanskih, španskih, francuskih i drugih pevača, osvaja sjajno drugo mesto sa pesmom "Halisko".
To je bio prvi veliki uspeh Predraga Gojkovića Cuneta, a njegova popularnost, od tog trenutka, kreće uzlaznom putanjom - snimao je zabavne melodije za sve radio i televizijske stanice u bivšoj Jugoslaviji.
Za 8. mart 1961. godine, Cune je prvi put pred publikom zapevao "Kafu mi, draga, ispeci", koju je naučio od Nade Mamule, a godinu dana kasnije je tu pesmu snimio na "singl-ploči", koja je u istoriju ušla kao prva "zlatna" ploča u bivšoj Jugoslaviji i na Balkanu.
Ta pesma predstavljala je prekretnicu u njegovoj karijeri, a od tog trenutka iz osnova menja repertoar. Sve manje snima zabavne pesme, a sve više narodne, romanse i starogradske pesme. Slede ponovo festivali, ali ovog puta narodne muzike. Kao i do tada, uglavnom osvaja prve i druge nagrade na "Beogradskom saboru", sarajevskoj "Ilidži" i "Kupu pevača" u Parizu.
Predrag Gojković 1966. godine odlazi na turneju u Ameriku i tamo ostaje tri godine. Po povratku u zemlju ponovo festivali, zatim TV serija "Naše priredbe" u režiji Jovana Ristića, dva igrana filma "I Bog stvori kafansku pevačicu" i "Jagode u grlu", za koji na filmskom festivalu u Nišu dobija glumačku nagradu kao najbolji debitant na filmu.
U opereti "Slepi miš" Johana Štrausa, u beogradskom Narodnom pozorištu, Cune peva "K'o lepi san".
Uz Dragana Stojnića, Gertrudu Munitić, Mikija Jevremovića, Cune je bio jedan od najomiljenijih pevača Josipa Broza Tita i Jovanke Broz, kojima je na stotine puta godinama pevao njihove najomiljenije pesme "Kafu" i "Sonju".
Za muzički arhiv Radio Beograda snimio je preko 1.000 pesama izvorne narodne muzike iz Srbije, ali i meksikanskih i evergrin pesama. Dobitnik je svih strukovnih nagrada i imao je najviši status zaslužnog, istaknutog estradnog umetnika.
Povodom 83. rođendana i sedam decenija muzičke karijere, bardu srpske muzičke scene Predragu Cunetu Gojkoviću uručen je "Zlatni mikrofon" Radio Beograda. Dobitnik je priznanja "Srebrni lav", Ordena zasluga za narod, kojim ga je odlikovao Josip Broz Tito, kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Srbije.
Snimio je 52 singl-ploče, više koktel-albuma, samo nekoliko solističkih albuma, a 1999. godine diskografska kuća PGP RTS izdala je trostruki CD Cuneta pod nazivom "50 godina sa vama".
Predrag Gojković Cune je rođen 6. novembra 1932. godine u Kragujevcu. Krenuo je u prvi razred Osnovne škole "Vojislav Ilić" 1939. godine. Srednju školu je završio u Osmoj muškoj gimnaziji na Crvenom krstu u Beogradu, gde se družio i išao u školu sa kasnije proslavljenim glumcima Velimirom Batom Živojinovićem i Danilom Batom Stojkovićem.
Nakon gimnazije, studirao je na Trgovačkoj akademiji, ali ga pevanje odvlači od studija, tako da nikad nije diplomirao. U početku karijere bio je poznat po izvođenju meksikanskih pesama, pa zatim zabavnih i naročito narodnih pesama. Pored toga, igrao je uglavnom epizodne uloge u nekoliko televizijskih serija i filmova.
Na vest o smrti jednog od najboljih vokala u Srbiji, Predraga Cuneta Gojkovića, reagovale su mnoge njegove kolege porukom da će on, zahvaljujući svome glasu i pesmama, ostati večan.
Gramofonska ploča sa pesmom "Kafu mi, draga, ispeci" izdata je 1962. godine i dostigla zlatan tiraž od 50.000 primeraka. Nezaboravni Cunetovi hitovi su: "Janičar", "Sonja", "Dunave, moje more", "Zapevajte, pesme stare", "Stani, stani, Ibar vodo", "Zašto svićeš tako rano", "Na Moravi vodenica stara", "Moj konjiću, laki, lagani", "Ljubav mi srce mori", "Tužno vetri gorom viju"...
U istoriji jugoslovenske estrade sigurno će kao nezaboravan koncert ostati duel, natpevavanje sa Miletom Bogdanovićem, kada su 1980. godine u beogradskom Domu sindikata pevali blizu 18 sati i otpevali zajedno preko 6.000 pesama. Cune je pobedio Mileta, a rekord u broju otpevanih pesama do danas nije oboren i po svoj prilici skoro i neće biti nadmašen.
Cune spada u grupu istaknutih estradnih umetnika koji su otpevali najviše koncerata u humanitarne svrhe, a dobitnik je mnogo plaketa i priznanja Crvenog krsta.
Iza sebe je ostavio suprugu Leposavu - Lelu, ćerke Natašu i Katarinu, i unučiće Miu, Emu i Sergeja.

Bog
"Besmrtan sam. Moja besmrtnost je nužna jednom činjenicom da Bog neće hteti da zauvek ugasi plamen ljubavi koji se zapalio za njega u mom srcu."
(Fjodor Dostojevski)
"Kada Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti."
(Volter)
"Dar mentalne energije dolazi od Boga, vrhunskog bića i ako mi koncentrišemo naše misli o toj istini postajemo skladni sa ovom velikom moći."
(Nikola Tesla)
"Božja volja se vrši u svakom trenutku, svuda i u svemu."
(Ivo Andrić)
"Srca rađaju kao što rađa gvožđe, a leče se spominjanjem Boga."
(Muhamed)
"Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema, nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti."
(Lav Tolstoj)
"Nema Boga za onoga ko ne zna da ga nosi u sebi."
(Lav Tolstoj)
"Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće."
(Meša Selimović)
"Verujem da Bog ima isto toliko imena koliko ima živih ljudi."
(Mahatma Gandi)

SURI PRAVI JELA OD LjUBAVI I PLjESKAVICE OD MESA.
SURI JELO ZALIVA LEPOM NESREĆOM I VINOM ZA MUŠKU DECU
Prve etno-restorane u Nacionalnom parku Kopaonik, stare „srpske sovre" pamtićete po poruci: SKUPOĆA!!!
Obrok kod Suroga počinje 'ladnim i toplim mezelucima kopaničkim i srebrnačkim zastrugom, manastirskim predjelom, čvarcima a la duvan, kajmakom iz osredačkih baćija ili onim „Jutrošnjim kajmakom sa karlice", a nastavlja naforom, topljenom kavurmom, momačkim bokčalukom, mozgom na pametan način ili rasinskom kajganom. Tu su i lepinje Suri - bele, crne, sa krompirom ili bez njega, hleb u crepulji pečen za stolom ili projče od ujma iz Jeličice vodenice.
Kako supe zauzimaju značajno mesto u našem životu Suri nudi baka Ružine čorbe - teleću, jagnjeću, pileću, ćureću, riblju i od pečuraka, a potom vas nudi Rasinskim jelima: poljanskim pasuljem, prebrancem, vinogradarskim kupusom, svadbarskim podvarkom, župskom sarmom i studeničkom posnom sarmom. Uz jela idu salate: domaći ajvar sa centra sveta, kisela ili pečena paprika iz turšije, kiseli kupus, kaluđerska, urnebes, karfiol ili mešana.
Župski roštilj je posebna priča: ćevapčići od mesa u čeparu, pljeskavica od mesa; gurmanska i graševačka pljeskavica, željinski ćevap, vešalica dimljena na ladnjem dimu, rasinski kolesnik, jošanička pletenica ili udovička pečenica.
Naročita jela su priča za sebe, sva se završavaju na Suri: sirevi za odrasle- Suri; ćevapčići, pljeskavica, teleći broš, ražnjići u saftu i svinjski odrezak - Suri ili Suri od telećeg broša.
Jedu se u Surog i špagete od pečuraka ili devojačke pečurke, jagnje pod sačem na zaboravljenoj vatri, jagnjeća plećka na graničarski način, studenička janija, jagnjeći zaponjci na čobanski način, jagnjetina sa Nebeskih stolica ili sa belog kamena, rasinska ćurka u vinu, vrganj na čobanski način ili devojačke pečurke.
Ima u Surog i pastrmki - na vodenički, krivorečki ili studenički način, rasinske krkuše dimljenog ili šarana na slavski način.
Ko izdrži sve ove krugove bajkovite hrane; uz obedovanje koje u proseku traje dva do tri sata; jede palačinke koje Suri pravi sa šarenim orasima, borovnicom, čokoladnim kremom i džemom. Najatraktivnija palačinka je Mida klisurac, a nećete odoleti ni kozničkom kalenčetu, slavsko žitu, čaršijskj piti.
U Surog se piju šljivovica - koznička mučenica, rakija lepa nesreća, travarica planinka, kaluđerske voćne rakije, župako rujno ali i dušmaničko crno i belo vino, Savina zlatna tamjanika, župski riznik - Petrova nesreća, župski suvarak iz kasne berbe i VINO ZA MUŠKU DECU.
Poslužite se čaršijskom kafom, gvozdenim čajem Suri, sokovima od istine i jedinstvenim sokom „Teleći špricer".
Ništa od svega ovoga ne čudi, pošto je „Lazar Knez ovde bio i voleo blage župske kose. Sa svoje loze vino je pio, bistro kao kapi rose. Ovde su carski drumovi bili, ovde su podrumi vino krili. Župa je uvek rađala Sunce, nosila novi dan." (Buca Mirković)
Suri je imao svoje dane na Paliću, u Hotelu "Hayatt Regency" u Beogradu, stigao je i do Novog Sada, Vrnjačke Banje, Budve, a gde će mu kraj to ni on ne zna.
Rade Veličković Suri svoje Nacionalne kuće stvara da bi iščeprkao i sačuvao od zaborava sve što je ostalo u sećanjima ili predanjima. Suri ima i više od tri hiljade protokolisanih gostiju koji su desetinama puta boravili pored njegovog neugaslog živog ognja kome će još malo 4000 dana kako iskri i plamičcima oblizuje ognjište kamina pored kojeg kao skulptura stoji Mašina za hlađenje vina, pošto je navika Župljana da služe hladno vino - crna se hlade do 14, a bela ili tamjanika do plus sedam stepeni.
Svojevremeno je jedna od legendi našeg pozorja upravo u Župi rekao: „Vino je dobro ako je 'ladno, ako ga ima mlogo i ako ga ima džabe!".
Suri govori da se vino pravi na brazdi, a da se ukus mesa stvara na pašnjaku. Zato Suri ima sopstvenu farmu, zato Suri pravi ćevapčiće od mesa i vino od grožđa i zato Suri nazdravlja svojim gostima:
„Gospodo srpska i ostala gospodo. Dobar vam dan.Bez obzira da li je jutro veče ili dan. Slave slavili, nikad ne zaboravili. Da imate s kim i da imte s čim. Ko vam zlo mislio neka ide u Lelejske lugove gde mačka ne mauca, gde kučka ne kauca, gde se žene ne čepau. S vama bilo zdravlje i veselje, svima bilo klenje i jasenje. Dragi moji, sve u vaše zdravlje. Bog vam dao sreću i zdravlje. Neka vam Bog sačuva sve što imate. Neka vam Bog podari sve što želite. Nek vam dobri ljudi pomognu šta mogu, a tuđe žene neka vam dadu što imadu."

Željinska ALA
Željinska Aždaja - Ala je bila jedna nesreća koja je živela na planini u blizini blagorodne i vinorodne Župe. Bila je zle naravi i svake godine je u vreme kada je želela da vodi ljubav palila sela i svoju neprijatnu narav iskazivala pokazujući silu.
Ala je za vođenje ljubavi odabirala mladiće iz okolnih sela a potom, nezadovoljna, palila sela Župe, uništavala letinu i bila zlo.
Vremenom red dođe i na Miladina, čoveka koji se bavio obradom kamena, iz Drenske klisure i koji je, priča mi Suri: „Po današnjem sistemu ključ u ruke nosio vodeničko kamenje do vodenice, tamo ga ugrađivao i naplaćivao ujam od te lepote."
I, dođe vreme, negde u prvoj nedelji po Petrovom danu, da Miladin iz Drenske klisure krene prema Aždaji. Pratili su ga lelek, kuknjava, zapomaganje. Seljani su verovali da će još jedan momak tog leta da strada i da će im ala zapaliti sela i uništiti letinu.
Tamo negde, na mestu koje se danas zove Metalica Ala ga je srela i odmah počela da put njega baca kamenje. Međutim, Miladin, kao pravi džentlmen, nije uzvraćao kamenjem koje bi bacao prema njoj - Ali, ženskom stvorenju, već ga je odlagao u stranu i to ju je zbunilo.
Miladin, gorostas, lepota, Apolon Župski na to krenu prema Aždaji. Sreli su se istog dana, s večeri; to je dobro bilo što je bilo s večeri; na mestu kojem je danas ime Sutelica ili Sučelica. Na tom mestu se i danas dešavaju pastirski sabori pošto se veruje daće žena ili devojka koja se ukrade na tom mestu biti alovita.
Upoznadoše se oni, pa se jedno vreme i razljubiše i zaljubiše i ponovo zaljubiše i ona - žena, potonu u svoja osećanja da bi, kako se uvek dešava pred Veliku Gospojinu, 28. avgusta, sve na toj planini bilo crno, Rasina poteče krvava, munje sevahu i svi poverovaše da je još jedan nesrećni momak stradao. Međutim, iz tih oblaka, iz te nesreće izlete Aždaja, tri puta oblete blagorodnu i vinorodnu Župu i obznani narodu da je poražena i da njena moć i vlast nisu kao negda.
Granu sunce, radost se oseti na svakom čokotu u Župi, na svakoj šljivi. Šljive se protresaše i bacahu svoje plodove da bi obdarile zemlju i ona - žena priznade: „Kajem se! Vlast dajem muškarcima!"
I, tako poče patrijarhat!
Miladin postade princ, a ona, grešna, mudra kao svaka današnja žena ostade da svojim porazom za na vek pobeđuje.
Ta planina na kojoj je ona živela u jezeru se zove Željin, od glagola želeti. Miladin postade naš vrhunski vođa OD LjUBAVI, a ona, prava žena, ostade da sa nama vlada.
„U Župskim Nacionalnim kućama Suri i tugujemo zbog te činjenice i svako od gotovo dvesta jela prvo poslužujemo muškarcima" pričao mi je Suri.
Najveća je zabluda da mi vladamo, one vladaju a mi smo im od pomoći da bi vlast bila vlast a ljubav za na vek samo ljubav!

Moj prijatelj Radomir Veličković Suri, Hadžija RadoMir Grešni, je Vinograf, Veliki majstor i Vitez tri Vinska viteška reda, Srpski Majstor nacionalne kuhinje i Rodonačelnik kopaničkog Gostoljublja, Svetski majstor kuhinje i Modernog karvinga, Evropski Pica Majstor i Somelije sa Ev. Lentom, Gastronomski Sudija na nacionalnim takmičenjima, Priznati i poznati Majstor grafičkog dizajna i sve ostalo nepomenuto.
Radomir Veličković Suri je prvi dobitnik statue "Konstantin Veliki", Nagrade za životno delo, za inovacije i unapređenja u srpskoj narodnoj kuhinji.
Savetnik je Predsednika Kompanije 'VINO ŽUPA', za marketing.

Dunav
Uzmeš plavu boju, obojiš nebo. Na nebu naslikaš sunce, mesec, ptice i zvezde i potom na nebu vidiš kako se Dunav ogleda svojim plavetnilom!
Poznavaoci jezika smatraju da je Dunav sarmatska reč Anu Avi i da znači «Reka ovaca». Na keltskom Dunav je reka, voda.
Savremeni mađarski prozaista Peter Esterhazi ispisao je: "Dunav je istorija, mudra reka, reka vremena, štaviše: život sam."
Poznati francuski istraživač okeana i drugih voda Iv Kusto u Donjem Milanovcu je 1991. zapisao: "Zamislimo Dunav kao soliter od osam spratova u kom na prvom neko svira violinu, na drugom trubu, na trećem bi hteo da spava i tako redom sve do osmog."
Mađarski pesnik Atila Jožef bio je opsednut željom da se prevaziđu razlike o kojima govori Kusto i da Dunav postane simbol jedinstva nacija koje uz njega žive.
("Biografija Dunava", Milorad Pavić, srpski književnik): "... I što je najlepše, to dete je ubrzo izraslo u lepu plavu devojku; ona se otisnula u svet i izgubila nevinost negde na granici svoje rodne planine sa mladićem koji se zove Rin. Ali, kao što znate, tu se priča o toj plavoj devojci ne završava. Ona je nastavila da luta i negde u Mađarskoj je izgubila pol i zato ime Dunava u toj zemlji nema roda. A potom, čim se siđe među Slovene, reka dobija muški pol i ime muškog roda Dunav, a njen oskrnavitelj Rin stiče ovde ženski pol i ime Rajna, tako da čitava švarcvaldska priča o gubljenju nevinosti ove reke gubi u Panoniji zasnovanost i postaje neverovatna.
U svakom slučaju, Dunav veoma brzo raste i raskrupnjava se. Naročito od trenutka kada prestonice na njemu počinju sa slovom B (Beč, Bratislava, Budim, Beograd, Bukurešt). Pod Beogradom njemu su već mesec i po dana, a kada svoje ime izgubi u Crnom moru ima oko dva meseca. Toliko dakle, traje njegov život, mada, kažu, i kroz more teče još jedan celi dan noseći svoju ribu, ali bez imena. Orah bačen na izvoru u Dunav menja tri puta pol i prođe kroz šezdeset noći dok ga ne pojedu mrtvi negde na nekoj od ada dunavskog ušća."
Znate li barem jedno ime ove reke?
(DUNAV, DONAU, DANUBE, DANUBIO, DUNA, DUNAJ, DUNAREA)

Polivaći peškir

Polivaći peškir je onaj koji devojka u Sremu ponese od majke da bi ga dala svatovima da obrišu ruke kada ih prvog jutra poliva pri umivanju. Kada devojka odlazi iz kuće polivaći peškir se stavlja u sanduk sa devojačkom opremom, no tako da krajevi; koji su često izvezeni i našarani; vise sa obe strane sanduka.

Vukovac
Davno pre nego što je prihvaćen današnji naziv "Vukovac", za odlične đake, u našem jeziku je ova reč postojala i imala drugo značenje.
Pitaću Vas da li je Vukovac bio mač sa ugraviranim vukom, da li je to lovac na vukove ili samo zvanje odličnog đaka.
Evo i odgovora.
Kod nas je do sada pronađeno 27 ovakvih mačeva i nalaze se u kolekcijama nekoliko muzeja.
Pravljeni su od 14-tog veka. Znak vuka; koji je simbol snage i smelosti; prvi je na svoje mačeve stavio esnaf kovača sečiva u mestu Pasau. Bilo mu je to dozvoljeno poveljom vojvode Albrehta Austrijskog ali su kasnije i drugi proizvođači počeli da na svoje mačeve stavljaju simbol vuka.

Krava
U užičkom kraju ova životinja ima više imena: bikulja, junica, jundulja, kopilka, kopiluša, mladača, mladulja, mlekulja, mlekuša, zimkulja, jalovica, bečulja, bodulja, vambulja, gurla, kembulja, kuklja, korulja, korduža, kostrura, kušlja, kuštra, litača, litulja, obadača, ojka, repulja, rogača, sikulja, stadulja, trbulja, trkulja, đunda, đundulja, čečara, čečaruša, čivtara, bukulja, džavtara, šikulja, šilja, štroka, štrokolja, šuka, šukulja, šutka, šunda, šundulja.

RRR: RHODON - RUŽA - RODOS

U rano jutro posle još jedne noći u plovidbi, uz provod u diskoteci na krovu broda, u brojnim restoranima i klubovima, tek probuđeni sedimo u salon restoranu. Pogled nam seže do tvrđave.
Deseti put sam na Rodosu. Prisećam se da sam negda pročitao:
"Teško da ima onoga ko se nije otimao o ostrvo ruža; generali, vitezovi, kraljevi, sultani, a danas to čine armije turista."
Rodos je ostrvo Heliosa, boga Sunca, zatim - ostrvo ruža, srna, doline leptirova, snenog Lindosa, jedno od prvih Adonisovih kulturnih odredišta ali i ostrvo na kojem se proda najviše kišobrana, mada vam na njemu neće biti neophodni.
Restorani, barovi, klubovi i prodavnice rade do duboko u noć. Plavokose sirene razaznavaćete po tome što Ruskinje radije kupuju bunde, a Šveđanke tange!
Muškarci i žene odvojiće značajno vreme za kupovinu zlatnog i srebrnog nakita. Viski i francuski konjaci su toliko jeftini da nama, koji smo ne tako bogati kao nekada, teško pada na pamet da kupimo čak i metaksu.
Tako nam i slušanje legendi i mitova pada lakše.
Među desetinama njih, o nastanku Rodosa, nekako najomiljeniji vodičima je Pindarov mit. Naime, Pindar kaže: kada je Bog zagospodarivši zemljom, odlučio da je podeli bogovima s Olimpa, Apolon je bio sprečen da prisustvuje. Vrativši se sa puta, požalio se Ocu svih bogova, zbog nepravde. I, zato je tražio da zemlja koja izroni iz mora bude njegova. Upravo u tom trenutku iz dubina mora izronilo je prelepo ostrvo puno cveća. Srećan i opčinjen njegovom lepotom, Apolon ga je obasjao neprolaznom svetlošću i stvorio od njega najlepšu zemlju u Egeju.
Govorilo se i da je nastao iz ljubavi Afrodite i Apolona, ali mu se nastanak vezuje i za nimfu Rodo, zanosnu ćerku boga mora Posejdona.
Zemljotres je, negda genijalnu kreaciju Lizipovog učenika Haresa - Kolosa sa Rodosa; svetionik - statuu boga Sunca Heliosa, visoku 31 metar, jedno od sedam čuda antičkog sveta; rasuo u bronzanu paramparčad, a ljubomorni Atinjani su ostatke prodali nekom jevrejskom trgovcu.
U luci Mandraki, danas se na dva doka; gde su se navodno nalazile Kolosove noge; na dva visoka stuba, nalaze novi čuvari Rodosa. Na jednom je jelen, a na drugome srna.
Neustrašivi vitezovi iz reda Svetog Jovana; kasnije malteški; podižući bastione naveli su Turke da ga osvoje i da njime vladaju četiri veka i minareti su se izmešali sa zdanjima srednjevekovne Evrope.
Jedan od većih tragova bavljenja italijana Rodosom vidljiv je i na tabli palate Velikog majstora, na kojoj piše da je četrdesetih godina ovog veka, dvorac obnovljen zaslugom i u slavu italijanskog kralja Vitoria Emanuela i velikog vođe fašizma Benita Musolinija. Staro zdanje počeli su da preuređuju ne bi li od Rodosa stvorili istočnu prestonicu novog italijanskog carstva.
Na Rodosu i danas skamenjeni polu-čovek, polu-nimfa, uronjen u more, čuva jugoistočni deo zaliva Arafandu.
Prirodna luka belog sela Lindosa, svojim oblikom podseća na fantastični zaliv Rio de Žaneira. U njemu su ostaci antičkog hrama boginje Lindije, naslednice jednog prastarog ženskog božanstva, po kojem je mesto dobilo ime.
Pošto se u julu i avgustu temperatura vazduha ovde ne spušta ispod 40-tog podeoka, na mnogim vratima naći ćete natpis: "Please, do not disturb", a ispod njega, velikim slovima "Siesta".
Lindos, sa Atininim hramom, zalivom apostola Pavla i plažom Vliha i banja Kalitea, danas su mesta iz kojih se motorizovani turisti upućuju u mir, u srce ostrva, do u Dolinu leptirova ili u manastir Faliraki, koji se nalazi na najvišoj tačci ostrva, a neki stignu i do antičkog amfiteatra u Kamirosu.

KALIPATEIRA DIAGORAS
Na jednom od najlepših brežuljaka grada Rodosa, iznad zidina grada, uzdiže se Apolonov hram, a u neposrednoj blizini su i antičko pozorište i pradrevni stadion, za koji je vezana jedna od najsetnijih olimpijskih storija - o Kalipateiri Diagoras!
Jedno od svetih pravila Olimpijskih igara je bilo da tim susretanjima mogu da prisustvuju samo muškarci!
Izuzetak je bila jedino prvosveštenica Demetra. Svaka druga žena koja bi prekršila ovaj zavet bila bi surovo kažnjavana - bacana je sa najviše stene u reku Kladej, a upravo to pravilo je prekršila Kalipateira.
U želji da prisustvuje igrama u Elidi, gde se njen sin takmičio u petoboju, ona je zaboravila na sve zabrane i na sva prokletstva i otisnula se u Olimpiju. Tu se prerušila u muškarca i kao pratilac i trener svoga sina se pojavila na igrama.
U trenutku ushićenja, kada je bilo izvesno da će njen sin biti olimpijski pobednik, Kalipateira nije više mogla da skriva pravu istinu. Svi su tako saznali da se prerušila i samo zahvaljujući tome što je mladi Diagoras postao pobednik - on je mogao da izvojuje milost za svoju majku i da je srećno vrati na Rodos.

NEUSTRAŠIVI VILI D' LIL ADAM
Kao što je mitski Ifikle krenuo na Rodos, tako će se u osvajanje Rodosa otisnuti i vojske Mehmeda Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog.
Ostrvo su branili vitezovi monaškog reda svetog Jovana Jerusalimskog, koji su se posle progonstva sa Kipra, 1306-te godine skrasili na Rodosu.
Mehmedu Osvajaču su odoleli 1480-te, ali ne i armadi Sulejmana Veličanstvenog, koji je osvajajući Rodos bio nameran da ispuni zavete svojih oca i dede, Selima Javuza i Mehmeda Osvajača.
I, kao što je svojevremeno Falant otvorio dveri Rodosa Ifiklu, tako je 21. decembra, 22-ge godine 16-tog veka, morao to da učini i 19-ti veliki majstor reda Svetog Jovana, neustrašivi Vili d' Lil Adam.
Sulejman, opčinjen hrabrošću ovog viteza i njegovih krstaša, dozvolio mu je da isplove i da potraže novo ostrvo ruža (izbor će pasti na Maltu), a kada je Vili d' Lil Adam umro, u svim džamijama turskog carstva čitane su molitve za pokoj njegove duše.

„Ako vam "ne ide", ako vam se ne ostvaruje očekivano, ako se ne osećate baš najbolje u sopstvenoj koži, ako pružate manje nego što biste mogli i postižete manje nego što zaslužujete, ako ne možete da rešite razne sudbinske čvorove... - POJAČAJTE MOLITVU!
I videćete rezultate, veoma brzo. U rasponu od brze pomoći do pravog pravcatog čuda: od rešenja do spasenja.
Jednostavan savet. Leči i pomaže, razrešava i isceljuje."
(Dragoslav Bokan)

Ne znam da li Vam se dogodilo da dosanjate san koji ste snivali.
Ukoliko jeste, onda veoma dobro znate šta Vam se dogodilo.

Sanjajte! UZ BEOGRAD 202 !

„Samo srcem se dobro vidi!" (Egziperi)

Slušajte nas na FM 104,0 Megaherca i preko Interneta.

Link za slušanje našeg Radija: http://tinyurl.com/Beograd202
Pronađite nas i na Tviteru: https://twitter.com/beograd202

Kontakt:
++381 11 3249 202
SMS: 064 0202 200
Mejl: program202@gmail.com

Izbor muzike i produkcija: NENA OGNjENOVIĆ TRKULjA.

Autor, domaćin i voditelj: Luka Mijatović .

„Čovek mora da ume da vidi svet."