Šta od insekata možemo da naučimo o donošenju odluka

Insekti, iako imaju neuporedivo jednostavniji nervni sistem, pokazuju iznenađujuću sposobnost kolektivnog rešavanja problema. Načini na koje mravi, pčele, skakavci, bubašvabe i vinske mušice donose odluke već su poslužili kao inspiracija naučnicima, a neki od tih principa primenjuju se i u savremenim algoritmima.

Njihovo ponašanje pokazuje da dobra odluka ne mora uvek da bude rezultat centralizovanog planiranja, da različita mišljenja mogu da budu prednost i da je ponekad korisno – ne odlučiti odmah.

Mravi – ne tražite savršeno rešenje odmah

Kada je izbor prevelik, donošenje odluke može da postane sve teže. Psiholozi taj fenomen nazivaju preopterećenošću izborom.

Sa sličnim problemom suočavaju se i mravi kada treba da pronađu novi izvor hrane. Nekoliko izviđača napušta mravinjak i kreće različitim pravcima, bez unapred određene putanje. Dok istražuju teren, ostavljaju tragove feromona koje drugi mravi mogu da prate.

Ključno je to što feromoni vremenom isparavaju. Put kojim prolazi malo mrava postepeno iščezava, dok se onaj kojim se kreće veliki broj njih neprestano pojačava.

Mrav koji pronađe bogat izvor hrane brže se vraća u mravinjak i ostavlja jači trag. Drugi ga slede, ponovo ostavljaju feromone i tako dodatno jačaju tu putanju. Manje efikasni pravci vremenom se napuštaju.

Na kraju, čitava kolonija može da dođe do najkraćeg i najefikasnijeg puta, iako nijedan pojedinačni mrav nema uvid u sve moguće opcije.

„Glavna lekcija je da efikasno kolektivno donošenje odluka može da se pojavi bez ikakve centralizovane kontrole“, objašnjava Marko Dorigo, kodirektor Laboratorije za veštačku inteligenciju Slobodnog univerziteta u Briselu.

Prema njegovim rečima, mravi su jednostavne jedinke, ograničenih sposobnosti i sa samo lokalnim informacijama, ali ipak kolektivno uspevaju da rešavaju složene probleme koordinacije.

Ovaj princip poznat je kao optimizacija kolonijom mrava i inspirisao je algoritme koji se koriste u logistici, telekomunikacijama, saobraćaju i upravljanju resursima.

Pouka za ljude mogla bi da bude jednostavna: kada imamo previše mogućnosti, ne moramo odmah da pronađemo savršeno rešenje. Ponekad je bolje isprobati više pravaca, posmatrati rezultate i postepeno eliminisati lošije opcije.

Pčele – odluka kao rezultat „glasanja“

Pčele na sličan način biraju novo mesto za košnicu, ali umesto feromona koriste komunikaciju.

Pčele izviđači istražuju različite lokacije, a zatim se vraćaju u koloniju i karakterističnim plesom saopštavaju ostalima šta su pronašle.

Plesom prenose informacije o udaljenosti i pravcu, ali i o kvalitetu novog mesta – njegovoj veličini, položaju i bezbednosti. Što je lokacija bolja, ples je duži i energičniji.

Druge pčele zatim odlaze da provere predloženo mesto. Kada se vrate, mogu da podrže prethodni predlog ili da počnu da zagovaraju neku drugu lokaciju.

Vremenom sve više izviđača počinje da podržava istu opciju. Kada broj pristalica dostigne određeni prag, odnosno kvorum, kolonija kreće na novo mesto.

Taj sistem podseća na jednostavan oblik demokratije. Nijedna pčela sama ne donosi odluku niti postoji centralni „vođa“ koji naređuje gde će se kolonija preseliti. Rešenje nastaje postepenim usaglašavanjem velikog broja pojedinačnih procena.

Skakavci – ponekad je korisno biti neodlučan

Kada je grupa podeljena između dve mogućnosti, pokušaji ubeđivanja često mogu da proizvedu suprotan efekat. Ljudi se još čvršće vezuju za svoje stavove, a dogovor postaje teži.

Istraživanja migratornih skakavaca, međutim, ukazuju na to da neutralnost može da ima važnu ulogu u izlasku iz takve blokade.

Kristijan Kit Jejts, profesor matematičke biologije na Univerzitetu u Batu, posmatrao je mlade skakavce koji još ne mogu da lete. Postavio ih je u kružni prostor i pratio kako grupa bira pravac kretanja.

Ispostavilo se da je roj povremeno menjao smer, ali tek nakon kratkog perioda u kojem je deo skakavaca prestajao da se kreće.

Upravo je ta privremena neutralnost bila važna. Kada se broj aktivno opredeljenih jedinki smanji, čak i mali uticaj može lakše da preusmeri celu grupu.

Jejts je sličan eksperiment sproveo i sa ljudima. Devetnaest učesnika moglo je da izabere između dve mogućnosti ili da se uzdrži. Kada je uzdržavanje bilo dozvoljeno, grupa je lakše i brže dolazila do zajedničke odluke.

„Kada je manje aktivnih glasova u igri, isti mali podsticaj ima srazmerno veći uticaj na pravac kretanja grupe“, objašnjava Jejts.

Drugim rečima, neodlučnost ne mora uvek da bude slabost. Ponekad kratka pauza omogućava ljudima da preispitaju stavove i otvori prostor za novi konsenzus.

Bubašvabe – različiti karakteri mogu da pomognu

Jake ličnosti u grupi često se doživljavaju kao prepreka za zajedničko odlučivanje. Međutim, istraživanje bubašvaba pokazuje da razlike u temperamentu mogu i da ubrzaju dolazak do rešenja.

Neke bubašvabe su smelije i spremnije na istraživanje, dok su druge opreznije. Isak Planas-Sitža sa Metropolitanskog univerziteta u Tokiju koristio je kompjuterske modele kako bi ispitao kako različiti tipovi ponašanja utiču na izbor skloništa.

Grupe u kojima su se sve jedinke ponašale gotovo isto pokazale su se manje efikasnim od grupa sa različitim karakterima.

Previše smelih jedinki može da dovede do rasipanja grupe, dok previše opreznih može da proizvede brzu odluku, ali ne nužno i najbolju.

„Očekivao sam određenu tendenciju, ali ne i tako jasan i ponovljiv obrazac“, rekao je Planas-Sitža.

Pouka je da kolektivna inteligencija ne nastaje uvek iz potpune saglasnosti. Naprotiv, različiti stilovi razmišljanja i ponašanja mogu da pomognu grupi da brže ispita više mogućnosti i izbegne pogrešnu odluku.

Vinske mušice – odluke zavise i od našeg stanja

Vinske mušice pokazuju da odlučivanje nije zasnovano samo na informacijama iz okruženja, već i na unutrašnjem stanju organizma.

Kada treba da biraju između dva mirisa, duže se dvoume ako su oni veoma slični, kao da procenjuju prednosti i nedostatke svake mogućnosti.

Mogu da izaberu i hranu neprijatnijeg ukusa ako ona ima veću hranljivu vrednost. S druge strane, češće će odabrati malu i sigurnu nagradu nego veću nagradu povezanu sa opasnošću.

Ta procena, međutim, menja se kada su gladne ili pod stresom.

Istraživanja pokazuju i da mušice koje nisu pod stresom lakše prilaze neodređenom ili nepoznatom stimulusu kako bi ga ispitale, dok su one izložene stresu sklonije izbegavanju rizika.

Slično je i kod ljudi. Naše odluke ne zavise samo od činjenica koje imamo pred sobom. Glad, umor, strah, stres ili prethodna iskustva mogu znatno da promene način na koji procenjujemo rizik.

Intuicija zato nije nužno suprotnost racionalnom odlučivanju. Ona može da predstavlja rezultat mnoštva sitnih iskustava i zapažanja koje je mozak prikupio, čak i kada nismo potpuno svesni kako smo do nekog zaključka došli.

Istraživanja ponašanja insekata tako pokazuju da za dobru odluku nije uvek potrebno više analize. Ponekad je važnije ostaviti više mogućnosti otvorenim, omogućiti različitim stavovima da se sučele, napraviti pauzu pre konačnog izbora i voditi računa o tome u kakvom stanju odluku donosimo.

U tom smislu, čak i životinje sa mozgom manjim od zrna maka mogu da ponude prilično korisne lekcije ljudima.