Tišina posle neuspeha – parovi bez podrške nakon neuspele vantelesne oplodnje

O uspešnoj IVF proceduri je potrebno pričati, ali mora se imati u vidu da uspešnost nije 100 odsto, već svega oko 30, napominje gošća Jutarnjeg programa, ali one žene i parove koji nisu sa uspehom završili ovaj postupak dočekuje samo tišina i osećaj da su prepušteni sami sebi.

„Komentari koje smo dobili od pacijenata na rezultate istraživanja, govore da se sve svodi na opšte formalnosti nakon toga i čak i bez ikakvog kontakta i bez ikakvog pitanja. Ako i postoji, to su formalni odgovori, formalni mejlovi, dok parovima treba nešto sasvim drugo, a to je kako da nastavimo dalje, čak sa nekim jasnim smernicama, koje su to eventualno analize ili neke metode nove koje bi mogle da ih u sledećem postupku dovedu do uspeha“, ističe Sandra Jovanović.

Psihološka podrška za žene i parove koji pokušavaju da se ostvare kao roditelji u državnim klinikama ne postoji. Pojedine privatne klinike nude psihološku podršku, ali ona se dodatno naplaćuje, a ukoliko je besplatna, uglavnom je krajnje formalna.

„Dodatni problem je i u tome da kada se i nudi neki vid psihološke podrške, ali ukoliko je ona nametnuta, parovi se uglavnom zatvaraju. Niko ne voli da bude bilo kako ispitivan ili pritiskan u toku samog procesa. To treba da bude njihov izbor, jer zaista neki ljudi, posebno muškarci, ne vole uopšte da razgovaraju o tome“, dodaje Jovanovićeva.

Poražavajući podaci

U okviru istraživanja koje je sproveo IVF centar, postavljeno je nekoliko ključnih pitanja vezanih za podršku koju su žene dobijale nakon neuspešnog pokušaja vantelesne oplodnje i šta im je najviše smetalo.

Od 108 ispitanih žena, njih 97 klinika nije kontaktirala nakon negativnog rezultata.

To praktično znači, objašnjava gošća Jutarnjeg programa, da kada se obavi procedura, kada se uradi embriotransfer, pacijenti više nemaju kontakt sa klinikom, čak i ako su pozitivno završili proceduru.

„A proces vantelesne oplodnje se ne završava pozitivnom betom, proces se završava rođenjem deteta. A to su različite situacije. Nažalost, često se dešavaju biohemijske trudnoće, spontani pobačaj... Znači vantelesna oplodnja nije sigurnost do živog, zdravog rođenja. Tako da, nakon toga su vrlo često žene prepuštene u potpunosti same sebi“, naglašava Jovanovićeva.

Od anketiranih žena, 91 odsto je navelo da bi im mnogo značilo da ih je neko kontaktirao nakon neuspeha, čak i samo radi podrške. Samo dve žene, odnosno 1,9 odsto imale su razgovor sa lekarom, a da to nisu same inicirale.

„Za mene lično ovo je frapantno, zato što ne mogu da prihvatim da toliko mali broj žena nema apsolutno nikakav kontakt. Ne mora to da bude lekar koji je vodio proceduru, može to da bude i medicinsko osoblje, medicinska sestra, može da bude psiholog, neko ko će im pružiti neku reč i najvažnija stvar, naredni koraci za dalje. Ljudima je potrebno da ne ostanu u vakuumu, nego da imaju ideju šta će dalje raditi“, napominje Sandra Jovanović.  

Što se tiče iskustava onih koji su procedure radili na inostranim klinikama, bolji su samo utoliko što inostrane klinike u želji da pridobiju pacijente za naredni postupak, oni ga kontaktiraju da bi se nastavila procedura, dok je u našim klinikama ležerniji sistem posebno ukoliko se procedura finansira iz sredstava Fonda zdravstvenog osiguranja.

Neplodnost nije samo medicinska tema

Za mnoge je situacija kada saznaju da imaju problem sa neplodnošću gotovo jednako kao da su dobili dijagnozu kancera, ističe gošća Jutarnjeg programa.

„Neplodnost je teška, duboka tema koja nikako nije samo medicinska. I već nosi mnogo bola, mnogo tuge i zaista im treba jedna ogromna podrška od prvog kontakta pa do, nažalost, i tog neuspešnog pokušaja.“

Takođe, porodica i prijatelji bi trebalo da imaju u vidu da ne postavljaju pogrešna pitanja, kao što su: „Kad ćete vi, šta čekate?“ „Samo se opustite, doći će to samo od sebe.“ „Da li ste bili kod tog i tog lekara, treba tamo da odete?“ „Zašto ne usvojite dete jednostavno?“

„Treba zaista voditi računa kad su u pitanju takvi komentari i saveti. Nemojte uopšte ni sumnjati da ljudi koji prolaze kroz proceduru vantelesne oplodnje nisu razmišljali o usvajanju. Znači svako je o tome razmišljao i nije potrebno da sad neka osoba koju smo sreli da nam tako nešto kaže. Osnovna podrška je da budete tu, da pustite ljude da pričaju. Jer oni nemaju sagovornike koji će ih slušati, bar dovoljno aktivno slušanje je nešto što zaista nedostaje“, objašnjava Sandra Jovanović, koja je i sama prošla 14 procedura vantelesne oplodnje i na kraju dobila ćerkicu posle mnogo muka.

„Nikom nije prijatno da mora da prolazi kroz hormonsku stimulaciju, ultrazvukove, različita praćenja i tako dalje. Neizvesnost da li ste dobili jajne ćelije, da li ste imali dovoljno spermatozoida, oplodnju, koliko je dobijeno embriona, svega toga.

Već samim tim što ulazite u sve, to je jedan dovoljno stres. Tako da ne možete u ovoj situaciji stres da eliminišete nikako, jer koliko god vam neko priča – opustite se, vama je svaki dan neizvesan šta će se sutra desiti.“

Na kraju, kada dođe do embriotransfera, dolazi do jednog perioda opuštanja jer žena zna da je završila sve što je bilo do nje, ali tada u stvari počinje najveći stres, da li će sve to što je urađeno, sve što je uloženo, sve što je preživljeno, konačno uspeti.

„U tom periodu čekanja tih 12 dana kako se približava taj 12.1 beta HCG prosto žene su pod najvećim stresom, rekla bih i najveći broj žena nas kontaktira u suštini ovog trenutka kad dobiju negativan rezultat.“

Mora se priznati da je u poslednjih desetak godina država uradila puno toga i da zaista postoji dobra volja da se pomogne. Ali još uvek taj nedostatak psihološke podrške nije dovoljno prepoznat kao problem, i da onog trenutka kad se bude shvatilo koliko može takva vrsta podrške da donese i povećanju samog uspeha i uopšte većem broju procesa i većem broju na kraju krajeva rođene dece, onda će biti ostvaren veliki iskorak, zaključuje na kraju gostovanja Sandra Jovanović iz udruženja pacijenata IVF centar, u Jutarnjem programu.