Opela za kućne ljubimce u Japanu – kriminalne radnje i druge kontroverze

Proteklih par decenija u Japanu se razvio novi, strancima će se učiniti, vrlo neobičan, gotovo neverovatan oblik kriminala. Reč je o bezobzirnim privatnicima koji skupljaju tela uginulih kućnih ljubimaca i ista bacaju ili kremiraju bez da su održali opelo njihovim dušama – kriminalitet leži u tome što su posmrtni ostaci pasa i mačaka njima predati upravo pod uslovom da će ta religijska služba biti održana i što su oni dali obećanje da će je sprovesti.

Naime, u Japanu i danas opstaje prastaro verovanje u duh ili dušu koja nakon smrti napušta telo, ali dok u judeo-hrišćanskom kulturnom kontekstu postoji jasna tendencija da se vernici fokusiraju na egzistenciju i posthumnu sudbinu ljudske duše, u tradicionalno mnogobožačkom Japanu iskreno se poštuju i duše životinja (ali i biljaka i stvari).

U toj ostrvskoj državi na univerzitetskim kampusima se mogu videti (relativno skromni) stubovi od kamena (kenotafi) s odgovarajućim natpisima, podignuti za pokoj dušama insekata i laboratorijskih životinja žrtvovanih u obrazovne svrhe: za medicinske i farmakološke eksperimente, odnosno, časove biologije i anatomije.

Važan šinto hram Jasukunji u Tokiju, poznat po svom vojnom muzeju i obožavanju duša japanskih boraca poginulih u ratovima za cara i domovinu, sadrži kenotafe posvećene nastradalim vojnim konjima, psima i čak golubovima pismonošama – oni nisu tu prosto da bi održali sećanje na te životinje ili izrazili zahvalnost ljudi kojima su služile, već pre svega da bi „utešile“, odnosno, umirile njihove namučene duše.

Tradicionalno, kenotafe podižu lovci i ribari, pa i restorani, koji se osećaju odgovornim za smrt životinja. Na primer, poznat je od kamena izvajan prikaz otrovne ribe fugu u tokijskom kvartu Ueno – njeno meso, naravno, očišćeno od opasne, smrtonosne supstance je relativno skupa, ali omiljena restoranska poslastica u Japanu. Istraživači su otkrili postojanje kenotafa posvećenih i mnogim drugim vrstama životinja koje se u Japanu koriste u ishrani ili joj doprinose, kao recimo, tunama, kitovima, žabama i pčelama.

Opela i za štetočine

S obzirom na zdravstvenu i poljoprivrednu štetu koju nanose ljudima, osobama sa drugih meridijana se naročito neobičnim mogu učiniti opela i kenotafi podignuti za duše štetočina, poput miševa i nekih insekata. Tako se u budističkim hramovima i na obodu njiva i voćnjaka mogu naći kameni stubovi posvećeni insektima uopšte, ili skakavcima, mravima, gusenicama i cvrčcima ponaosob.

Stara verovanja u dušu životinja nasledile su i moderne korporacije. Tako, na primer, renomirani proizvođač sredstava za borbu protiv insekata „Aasu seijaku“ periodično organizuje opela u budističkom hramu Mjodođi u prefekturi Hjogo za duše komaraca, mušica i bubašvaba. Slično čini još jedan gigant hemijske industrije koji svoje bogatstvo duguje životima tih insekata, korporacija „Dainjihon đoćugiku“.

Možda je jedan korak dalje otišao generalni direktor prehrambene fabrike „Daiva kasei“ Takeo Kasabo, koji je smatrao da duguje veliku zahvalnost ljudskom oku nevidljivim mikroorganizmima koje je njegova firma koristila u proizvodnji kvasaca, te je stoga pri odlasku u penziju podigao kameni kenotaf bakterijama u budističkom hramu Manđuin u Kjotu.

Molitve se upućuju i stubovi i statue podižu jer se u Japanu odvajkada veruje da su duše bića koja su doživela preranu, nasilnu ili nepravednu smrt tužne, nemirne, pa i ljute, te da kao takve mogu da živima prouzrukuju razno zlo, poput bolesti, gladi i nesreća. U budizmu postoji i zabrana ubistva, koja se odnosi na sva živa bića, a ne samo na ljude, pa je oduzimanje života tradicionalno bilo moralno osuđivano i smatrano grešnim i kada su žrtve bile životinje.

Smisao opela za životinje

Tokom vekova u Japanu, u kojem pored domaće mnogobožačke religije šinto, istorijski gledano, na kulturu veliki uticaj imaju i budizam, konfučijanstvo i taoizam, razvilo se više različitih verovanja u vezi zagrobnog života, od kojih su neka i međusobno protivrečna.

Međutim, manje-više sva ova učenja pretpostavljaju ili podrazumevaju postojanje duha ili duše koja opstaje nakon smrti, s tim što budizam zagovara reinkarnaciju, odnosno, ponovno rođenje u drugom telu i kruženje duše kroz šest nivoa egisistencije, od kojih je jedan životinjski. Dok god je duša upletena u te sfere postojanja ona neizbežno doživljava razne vrste patnje, pa je konačni cilj gašenje svake želje i vezanosti za uspeh, bogatstvo, trajanje, pa i sam život i sopstveni ego i oslobođenje od reinkarnacije, odnosno, točka rađanja i smrti putem prosvetljenja.

To praktično, znači, da duša koja je bila u ljudskom telu, zavisno od stepena moralnosti i posvećenosti budističkom učenju, može da se nakon smrti zauvek otrgne od točka smrti i rađanja i patnje, ili pak u narednom životu ponovo bude rođena u ljudskom, pa i božanskom telu, ali i padne u niže sfere egzistencije i obre se u životinjskom organizmu ili čak završi u paklu.

S druge strane, duša životinje, ako na neki način dođe u dodir s budizmom, i posebno ako dobije pomoć sveštenika u formi opela koje joj prenosi određene duboke istine i vodi je ka višoj svesti ili prosvetljenju u periodu između smrti i ponovnog rađanja, može da se u sledećem životu nađe u ljudskom telu i čak, smatraju neki, dostigne večno spasenje.

I dok domaća animistička i politeistička religija šinto u svojim ritualima prvenstveno teži ostvarenju pokoja za duše svih umrlih bića, budizam, dakle pretpostavlja i mogućnost rođenja u višim, manje patnjom ispunjenim sferama egzistencije, pa i prosvetljenje.

Zato u Japanu od davnina postoje opela za životinje i zato je, tradicionalno, održavanje tog rituala bitno za ljudsku zajednicu.

U savremenim uslovima kada već par decenija raste broj domaćinstava koje gaje pse, mačke i druge kućne ljubimce, kada je praksa držanja životinja isključivo u dvorištu davno napuštena i one se baškare u toplim stanovima, kada su postale član porodice i njihova smrt izaziva bol jednak ili gotovo jednak onom koji se oseća za preminulog roditelja ili supružnika, opelo za njihove duše je verovatno važnije nego ikada.

O tome svedoči činjenica da raste i broj budističkih i šinto hramova koji nude uslugu posthumne brige o dobrobiti duše kućnih ljubimaca, ali i filozofska debata o spasenju životinja koja se u drugoj polovini prošle decenije rasplamsala u budističkim krugovima.

Debate o spasenju kućnih ljubimaca i drugih životinja

U Japanu je vrlo rasprostranjena vera u budističke rajeve, poznate kao „čista zemlja“, u kojima obitavaju moćne i premudre bude i bodisatve, propovedajući istinu o spasenju.

Kako ljudi i druga bića, veruju u toj grani budizma, zbog svoje inheretne grešnosti nisu u stanju da u ovom našem svetu moralne prljavštine i izopačenosti sopstvenim snagama dostignu prosvetljenje i oslobođenje, oni su upućeni na to da za svoje spasenje traže pomoć tih natprirodnih bića, naročito bude Amitabe, koji važi za posebno milosrdnog spasitelja.

Po toj doktrini, da bi ostvarili rođenje u njegovoj „čistoj zemlji“, gde će im onda biti lako da ostvare prosvetljenje i oslobode se patnje, verni treba da revnosno recituju pohvalu tom budi, odnosno, prizivaju njegovo ime. No, životinje nisu u stanju da to učine, osim možda papagaja, koji to mogu da urade imitirajući ljude bez razumevanja, pa se postavlja pitanje da li one zaista mogu da nakon smrti dospeju u Amitabin raj.

Odgovor na to pitanje podelio je sveštenike japanske budističke sekte „Čista zemlja“: neki od njih smatraju da čitanjem odgovarajućih budističkih religioznih spisa u sklopu opela mogu da dušama životinja omoguće rođenje u Amitabinom raju pošto za to postoje doktrinarne osnove u delu osnivača njihove grupe, srednjovekovnog sveštenika i mislioca Honena.

Drugi, međutim, tvrde, da je direktna reinkarnacija u Amitabinoj čistoj zemlji nemoguća kada su u pitanju životinje jer zahteva veru da je taj buda odlučan da spase sva bića koja prizovu njegovo ime i podrazumeva svesnu nameru i želju za spasenjem. Životinje, međutim, iste nemaju, prosto stoga što ne poseduju intelekt kakav imaju ljudi. Zato je neophodno da se njihova duša prvo rodi u ljudskom telu i prihvati budističko učenje. Iz istog razloga nije dovoljno prosto recitovati pohvale budi Amitabi kako to mogu papagaji.

Ako je to tačno, onda ni deo ljudi, zaostali u razvoju i mala deca, ne mogu da se nadaju (skorom) spasenju, uzvraćaju kritičari tog stava.

Rastuća potražnja za sahranama i opelima za kućne ljubimce

Bez obzira koju od ove dve pozicije zauzimaju, budistički hramovi koji pripadaju ograncima koji, nasuprot meditaciji, proučavanju spisa i askezi, akcenat stavljaju na spasenje kroz veru i oslanjanje na milost budističkih bića sa natprirodnim moćima, su naročito aktivni u uspostavljanju rituala za duše uginulih kućnih ljubimaca i u izgradnji prostorija za odlaganje njihovih kremiranih ostataka.

Oni time praktično odgovaraju na postojeću duhovnu potražnju, odnosno, psihičke potrebe savremenog gradskog stanovništva. Naime, podaci pokazuju da je procenat japanskih domaćinstava sa dva ili više člana koji u zatvorenom prostoru drži pse porastao sa 60 na 84 odsto, a mačke sa 72 na 86 odsto u periodu od 2004. do 2017. godine.

Gajenje životinje u stanu ili unutar kuće znači i čvršću emotivnu vezu i, sledstveno tome, veći žal nakon što uginu.

Otud mnogi Japanci danas imaju otpor prema tome da telo svog omiljenog četvoronožnog člana porodice predaju opštini koja bi ga za simboličnu sumu od svega desetak evra uputila na otpad.

Zapanjujuće prevare

Međutim, utoliko je i šok veći kada se u javnosti sazna za bezosećajno postupanje s telima uginulih ljubimaca. Posebno neslavan je nemili događaj iz mesta Hano u prefekturi Saitama, na čijoj teritoriji je u aprilu 2010. godine u jednoj provaliji pronađeno oko 100 leševa pasa u fazi raspadanja, od kojih su neki na sebi imali mašnice, pa i odelca.

Tu ih je odbacio sedamdesetjednogodišnji lokalni biznismen, koji je imao firmu koja se specijalizuje za sahranu kućnih ljubimaca i koji je mušterijama naplatio trošak za kremaciju i opelo i onda, da bi ostvario veći profit, tela uginulih životinja prosto istovario u ambis. Vlasnicima preminulih kuca – haskija, pagova, korgija i drugih – je predao urne sa pepelom drugih, ranije uginulih pasa. Uhapšen je zbog kršenja zakona o odlaganju otpada i prevare.

U Japanu, smatra se, ima između pet i šest stotina kompanija koje se bave pokopom kućnih ljubimaca. Među njima, dakle, pokazuju iskustva, ima i onih koje traže prečicu ka bogaćenju, ne samo tako što stave u džep novac koji je po dogovoru bio namenjen kremaciji, već i tako što ucenjuju mušterije menjajući cene u poslednjem trenutku ili određuju koliko će kome svoju uslugu da naplate prema emotivnom stanju vlasnika.

Otud, kažu japanski poznavaoci prilika, sigurnije je obratiti se budističkim hramovima, koji ne samo što mogu da održe autentičnu ceremoniju opela, već često poseduju, ili bar imaju pristup, pećima za kremaciju.

Da li su opelo i kremacija kućnih ljubimaca u hramovima komercijalna delatnost?

No, i njihov rad nije prošao bez kontroverzi. Reč je o za religijsku zajednicu važnom sudskom slučaju iz sada već davne 2004. godine koji je u Zemlji izlazećeg sunca privukao i nemalu medijsku pažnju: pokušaju gradskih vlasti Tokija da oporezuju salu za odlaganje urni kremiranih mezimaca u hramu Ekoin sekte „Čista zemlja“.

Grad je smatrao da pošto hram naplaćuje uslugu trajnog odlaganja posmrtnih ostataka kućnih ljubimaca na svom posedu on, praktično, vrši komercijalnu profitabilnu delatnost, zbog čega treba da plati PDV i poreze na fiksnu imovinu i prihod. Ovo posebno u slučaju da je vršio oglašavanje, odnosno, reklamiranje te usluge.

S druge strane, sveštenici hrama su tvrdili da je reč o religioznoj delatnosti posvećenoj poklonicima koji veruju u zagrobni život, te da se suma koju oni plaćaju za kremaciju i opelo svojih kućnih ljubimaca može shvatiti kao donacija hramu.

Na kraju, hram je odneo pobedu u procesu jer je dokazao da je još od poznog srednjeg veka u njemu vršena pogrebna služba ne samo za ljude već i životinje, te da je staranje o posmrtnim ostacima četvronožaca redovni deo njegovog religioznog rada.

Sahrane i opela za kućne ljubimce u Japanu otud predstavljaju fascinantno čvorište na kojem se ukrštaju stara verovanja i religijska filozofija sa jedne, i savremeni stil života sa svojim novim emotivnim vezama, shvatanjem životinja i kapitalističkim preduzetništvom, sa druge strane.