Proždrljivost, požuda i drugi ’smrtni gresi’ smatraju se nemoralnim, ali da li smo predodređeni da ih počinimo

Za svako od ponašanja koje je papa Grgur Veliki 590. godine definisao kao sedam smrtnih grehova i koja je Dante ovekovečio u svojoj Božanstvenoj komediji, postoji bezbroj primera gde je uzrok očigledno u velikoj meri biološki, ističe dr Gaj Lešzajner, neurolog i autor knjige Sedam smrtnih grehova: biologija čoveka (Seven Deadly Sins: The Biology of Being Human).

Lekovi za Parkinsonovu bolest izazivaju ekstremnu seksualnu želju, na primer, ili čak promenu seksualnih preferencija. Tumori mozga ili degenerativne neurološke bolesti koje stvaraju lenjost ili gordost. Što se tiče gneva, postoje porodice sa mutacijom gena koji se ponekad naziva „genom ratnika“, gde su muškarci izuzetno skloni agresiji i nasilju.

Jasno je da „grešno“ ponašanje ovakvih osoba nije u potpunosti pod njihovom kontrolom. Zdravstveno stanje koje se može utvrditi u velikoj meri objašnjava zašto su takvi kakvi jesu. Ovi slučajevi jasno ilustruju da promene u strukturi ili funkciji našeg mozga može dovesti do promene u našim postupcima ili osobinama ličnosti. I, šire, da su ovi aspekti determinisani unutrašnjom neurološkom mašinerijom, ističe dr Lešzajner.

Oruđe opstanka

Sedam smrtnih grehova je utkano u mozaik onoga što znači biti čovek, i to sa dobrim razlogom. Svaka od ovih sklonosti, barem umereno ili u specifičnim okolnostima, može se posmatrati kao oruđe za opstanak. Pokreću ih evolutivni imperativi.

Bez požude nam je suđeno da se ne razmnožavamo, da izumremo. Pohlepa i proždrljivost promovišu akumulaciju fizičkog imetka ili kalorija, kao zaštita od gladi. Lenjost balansira potrošnju energije sa potencijalnom nagradom. Ali kada su ova ponašanja preterana ili neprikladna proizvode štetu.

Svi smo mi negde na spektru svake od ovih osobina. Čak i za one sa zdravim mozgom, međutim, netaknute bolešću ili poremećajem, postoje faktori van naše kontrole koji utiču na prirodu onoga ko smo i šta smo, dodaje dr Lešzajner.

Genetika i vaspitanje

Mnoge od ovih determinanti prisutne su od začeća: geni nasleđeni od naših roditelja koji će uticati na naš apetit i telesnu težinu odrasle osobe. Uobičajene varijante takozvanog gena ratnika koje utiču na naše nivoe agresije u kasnijem životu čak su prihvatane kao razlog za ublažavanje kazne za nasilne zločine kao što je ubistvo.

Drugi faktori mogu uticati na razvoj našeg mozga dok smo još u materici. Izloženost testosteronu dok naš mozak raste utiče na nivo agresije u kasnijem životu; upoređivanje dužine kažiprsta sa domalim prstom daje meru izloženosti testosteronu u materici. Istraživanja na ljudima rođenim nakon gladi u Holandiji 1944-45. pokazala su da su osobe čije su majke gladovale tokom rane trudnoće češće bile gojazne odrasle osobe, sa povezanim medicinskim komplikacijama.

Čak i nakon rođenja, naš mozak postaje savitljiv zbog naše okoline. Izloženost stresnom ili traumatičnom vaspitanju može da promeni razvoj onih struktura mozga koje regulišu stvaranje i obuzdavanje emocija kao što su bes i strah. Naš stil roditeljstva može podstaći samopouzdanje naše dece, ali i njihov nivo narcizma, oblik greha gordosti.

Normalno i patološko

Moglo bi se reći da postoji jasna razlika između onih koji nisu „normalni“ ili „zdravi“ i ostalih. Oni sa jasnom neurološkom bolešću, imaju malu ili ograničenu kontrolu nad svojom prirodom, dok ostali imaju slobodnu volju – sposobnost da biraju, da delauju na ovaj ili onaj način – uprkos mnogim faktorima van naše sopstvene kontrole.

Ali linija razdvajanja između onoga što čini poremećaje organizma ili mozga i poremećaja „duše“ nije statična. U prošlosti, mnoga od tih ponašanja ne bi imala medicinsko objašnjenje. Sa napretkom medicinske tehnologije, sve više ljudi ima vidljiv fizički uzrok.

Dakle, u kom trenutku se završava normalno i počinje patološko? Kada svi ovi unutrašnji faktori i faktori okoline koji oblikuju strukturu i funkciju našeg mozga predstavljaju dovoljno težak teret da nam oduzme sposobnost da ispoljimo slobodnu volju?

Među naučnicima ili filozofima ne postoji konsenzus o prirodi slobodne volje, bilo da je svi imamo ili je iluzija. Po svoj prilici, kao i sa suštinom sedam grehova, naš stepen slobodne volje takođe se nalazi na spektru, navodi dr Gaj Lešzajner.

Međutim, ko bi u ovom trenutku trebalo da bude arbitar granica između normalnog i patološkog, biološkog i moralnog? Da li je to lekar, naučnik, sudija, filozof ili sveštenik?