Prazan zid kao platno

„Vrlo je jednostavno, kada imaš jednu boju u ruci i vidiš neki zid, možeš ostaviti svoj trag na njemu. Mnogo je lep osećaj proći i videti nešto što si ti nacrtao, bilo to prihvaćeno ili ne“, rekla je Tanjugu Tamara.

„Crtači grafita će prepoznati svakog svog bilo gde u svetu i obradovaće mu se. I samo druženje ima veliku ulogu u svemu tome. To je, zapravo, jedna od stvari koja inspiriše, kao i sloboda izražavanja, kretanja i komunikacije sa svetom ulice“, ističe Tamara koja namerava da iduće godine upiše likovne studije.

Projekat, veoma profesionalno realizovan, tiče se zida spoljnog stepeništa zgrade u jednom od novih stambenih jedinica na Banovom Brdu. Uslov da to bude koloritni vatromet, čini se, potpuno je ispunjen. Njihov mural je ne samo čarolija boja već i izmaštani svet u kojem se prave stepenice prepliću sa naslikanim.

Tamara i Andrej su iskustvo crtača grafita stekli oslikavajući delove fasada, a posebno zidove podzemnih prolaza i garaža na Novom Beogradu. Ovo bi, međutim, bio njihov prvi „legalan“ mural, koji bi naslikali ne samo uz dozvolu vlasnika, već i uz određenu novčanu nadoknadu.

Murali su danas postali deo urbanog pejzaža širom sveta. Oni krase fasade mnogih zgrada u Berlinu, Njujorku, Amsterdamu, Parizu, Sao Paulu, kao i u pomenutom Melburnu čije vlasti ovaj vid umetnosti shvataju veoma ozbiljno.

Drugi po veličini australijski grad susreo se sa urbanom umetnošću još početkom 1970-ih godina, a danas važi za „svetsku prestonicu strit-arta“, u kojoj su svoje radove ostvarili mnogi međunarodno priznati umetnici.

Prvi festival grafita u svetu održan je upravo u Melburnu 2004. godine, a o strit-art sceni u tom gradu 2005. godine snimljen je dokumentarni film RASH koji istražuje kulturne vrednosti strit-arta i njegov uticaj na javni dijalog.

U tom kontekstu, interesantno je napomenuti da su gradski oci Melburna vremenom počeli da na strit/art gledaju kao na umetničku formu, imajući pritom sve manje razumevanja i tolerancije prema običnim grafitima (tags), koji se doživljavaju kao vandalizam.

„Postoji velika razlika između strit-arta i grafita. Ulična umetnost je više umetničkog tipa i uspeo je da se odvoji od vandalizma i grafita, pa je dobio svoje mesto u galerijama. Grafiti i dalje ostaju neprihvaćeni jer se smatraju vandalizmom. Koliko god ta razlika bila velika, strit-art i grafiti se zajedno bore protiv establišmenta“, kaže Tamara.

„Grafiti su nama inspirativni jer su nam pomogli da osetimo likovnost, da ojačamo našu percepciju, da naučimo da čitamo taj ulični jezik. Ceo grad je naše platno, a ta sloboda može lako preći u vandalizam. Ja nisam pokrenuta borbom već isključivo željom za crtanjem i ulepšavanjem sivila, kao i zbog potrebe za izražavanjem“, objašnjava mlada strit-art umetnica.