Kornjačin oklop više nije misterija

Naučnici su dugo bili intrigirani načinom na koji je nastao oklop kornjača, ali je nedavno istraživanje, čiji su rezultati objavljeni u časopisu Savremena biologija, izgleda konačno odgonetnulo tu misteriju.

Naime, drevni fosil skeleta jedne izumrle vrste južnoafričkog reptila pomogao je naučnicima da premoste jaz od 30 do 55 miliona godina.

Fosil ovog pretka moderne kornjače, pod imenom Eunotosaurus africanus, star je oko 260 miliona godina. Iako je otkriven pre 100 godina, naučnici su tek sada analizirali njegove osobine po kojima se značajno razlikuje od relativno novijih fosila.

Oklop kornjače je jedinstven po tome što je sačinjen od oko 50 kostiju, zajedno sa rebrima, nadlaktičnim kostima i pršljenovima, sve zajedno spojeno u čvrstu spoljnu školjku.

Način na koji se oklop formira može se danas pratiti tokom razvoja kornjačinog embriona. Najpre se šire rebra, a zatim i pršljenovi. U završnoj fazi, dolazi do razvoja spoljnog sloja kože kojom oklop biva obložen.

„Oklop kornjače predstavlja kompleksnu strukturu čija je transformacija počela pre 260 miliona godina u Permu, poslednjem periodu Paleozoika", rekao je za Bi-Bi-Si autor studije dr Tajler Lajson sa Instituta „Smitsonijan" i Univerziteta „Jejl".

„Oklop je evoluirao tokom miliona godina i postepeno je dobio izgled kakav ima danas", naveo je Lajson.

Fosil kornjače star 210 miliona godina ima potpuno razvijeni oklop, sličan oklopu modernih kornjača, ali fosil stariji 10 miliona godina, koji je pronađen u Kini i nazvan Odontochelys semitestacea, ima nedovršenu spoljnu školjku, tzv. karapas.

Ovaj fosil je pomogao dr Lajsonu i njegovim kolegama da uporede modernu kornjaču sa njenim pretkom, eunotosaurusom.

Kao i današnje kornjače, eunotosaurus je imao devet pari rebara u obliku slova T. Međutim, ovo drevno biće nije imalo široke pršljene poput odontočelysa i modernih kornjača.

Nije imalo ni međukoštane mišiće, tj. mišiće koji se nalaze između rebara, niti je imalo grebenaste ploče ili osteoderme.

Glavna funkcija oklopa je da štiti kornjaču, ali joj on pomaže i da živi pod vodom duže nego bilo koji drugi kičmenjak, jer se u njemu taloži kalijum i magnezijum koji sprečavaju nastanak mlečne kiseline.

Kod drugih životinja, poput armadila ili guštera, oklop nastaje pojavom sve većeg broja osteoderma (okoštalih ljuštura).

„Eunotosaurus je odličan tranzicioni fosil koji premošćuje morfološki jaz između kornjača i drugih reptila", istakao je dr Lajson.

Analizom fosila utvrđeno je da je najpre došlo do širenja rebara, a zatim i kičme, i da su se na kraju formirale osteoderme na spoljnom delu oklopa. Sve se to zajedno spojilo i formiralo oklop kakav danas možemo da vidimo na kornjačama.

„Jedna od direktnih posledica formiranja zaštitnog oklopa širenjem i spajanjem rebara je ta što kornjače ne mogu da koriste rebra prilikom disanja. Umesto toga, one su razvile jedinstveni abdominalni mišić koji se obavija oko njihovih pluća i organa i pomaže im pri disanju", objasnio je američki istraživač.