Beograd: Kokice, ples na stolu, riba na žaru

Kada u jednom stanu povremeno žive tri momka, zna da bude tesno u Mirkovoj garsonjeri od 27 kvadrata. U stvari, on ima još dva, nešto veća stana, ali oba iznajmljuje, neprijavljeno, razume se, bolje je za posao.

Najčešće turistima koji putuju na budžetu i čiji se prtljag kupi s aerodroma i vozi na krovu malog gradskog automobila. Za sat vremena je putnik namernik već u iznajmljenom stanu, i „preziva se", ako je verovati natpisu na vratima, „Jovanović". Dobar način da turisti razviju osećaj pripadništva.

„Dreskod", provod, šoping

„Lejdi Serbija" još uvek nosi usko, kratko do vrlo kratko, na to još visoke potpetice. „Her Srb" trenutno daje prednost firmiranoj trenerki, dok je donedavni imidž kožne jakne uz trenerku elegantno izvučenih kolena uglavnom proteran iz urbanog modnog stila.

Table sa imenima ulica su uglavnom na ćirilici. Ništa strašno, imena ulica se ionako menjaju kao na pokretnoj traci, a i Beograđani su uvek spremni da ti priskoče u pomoć ako nešto tražiš, samo se držite čistog srpskog jezika.

Tramvajska karta se navodno elektronski skida s neke kartice koja se navodno može kupiti negde u gradu – gde, nisam saznao, ili nisam razumeo, ali nije ni bitno, jer se karta teoretski može kupiti i kod vozača.

On, međutim, nema da vrati sitno i onda mi promrmlja nešto na, pretpostavljam, izvrsnom srpskom, što se univerzalno razume kao „U redu je, momak".

Osim toga, ako se kao stranac vozite gradskim prevozom u Beogradu, uživate apsolutni bonus, svi vas nešto maze, paze i gledaju da ne promašite stanicu. Taksisti su već drugačiji, odnosno, isti kao i svuda na svetu: treba dogovoriti cenu unapred, šta na taksimetru piše, nije važno.

Između Terazija i Tvrđave

Nebrojeni kafići u pešačkoj zoni zavode vas da sednete, gledate i budete gledani. Žene rado pokazuju noge, a pratioci kratke frizure napred, sa repićem stegnutim gumicom pozadi.

Ko je u Beograd došao u šoping, Knez Mihailova je pravi izbor. Ono što bode oči - čak i bukvalno - su damske cipele u svim oblicima, bojama i špicevima.

Moram reći da su me više zanimale kokice. Ima ih na svakom ćošku, a po ukusu se, vrlo zanimljivo, nimalo ne razlikuju od naših.

Može biti da se ono što se ovde zove „kafana" izvodi etimološki od „kaffeehaus", ali ustvari znači „birtija", „birc" (kneipe). Unutra je prijatno i opušteno – još ako imate sreće, u uglu bend svira živu muziku, nekad veselu, nekad tužnu.

Najbolji pogled na ušće Save u Dunav pruža se sa platoa Tvrđave. Tamo se raširio Kalemegdanski park okružen zidinama gornjeg utvrđenja. Romantična zelena oaza za perfektno dangubljenje i kvalitetno ljubljenje. Primetio sam da je na toj gradskoj kulisi moguće poljubiti se čak i pod najvećim pljuskom, kao što su mi to veoma upečatljivo demonstirali neki mladi parovi koje sam tamo susreo.

Od Tvrđave staze vode dole do ostataka istorijskog Donjeg grada, gde počinje razvučena pešačka zona, načičkana ne samo buticima s poznatim markama, već i brojnim knjižarama, antikvarnicama i galerijama. Idite tamo subotom posle podne, kada na svakom uglu nastupaju gradski umetnici – nekad spektakularno dobri.

Vrhunac je svakako akrobatika beogradskih brejkdensera. Ali ne samo tamo - svuda pulsira snažno srce tog grada, koji ne treba da se plaši poređenja sa drugim velikim gradovima.

E sad, ako bi Beograd hteo da se poredi s pariskim Monmartrom – to je već pitanje. Ali, ako se pri tome ima na umu Skadarlija, boemska četvrt u kojoj se nalazi jedina gradska ulica pod kaldrmom - zašto ne! Tu Beograđani izvode svoje goste u rustikalne restorane ili noćne barove. Jede se ukusno i masno, pije se dobro, iz pozadine praše klarineti, violine, kontrabasi i gitare.

I ako u kasne sate neka balkanska lepotica skoči na sto i zaigra, nije to ništa neobično, događa se, osim toga, ako ste turista, budite sigurni da to nema nikakve veze s vama.

Rečni ritovi

Danas deo grada, nekada granica između Monarhije i Osmanskog carstva, Zemun bi se mogao posmatrati kao mesto gde se ide na izlet da bi se jelo, uživalo i provodilo, kad se tu ne bi isprečio jedan problem: fali platežno sposobne klijentele.

Turista i para je malo – ako u tome ima nečeg dobrog, onda to da su riblji restorani i klubovi smešteni na brodovima, splavovima i sojenicama uspeli da sačuvaju autentični spoj s okolnom prirodom. Iza i između visokih zgrada širi se pojas rečnih ritova kao neke vrste savske i dunavske džungle.

I kad ste počistili svoju velikodušnu porciju ribe sa žara, zalili to s ponekom šljivovicom i preživeli rat decibela koji besni između muzičkih kapela na susednim splavovima, preporučujem šetnju obalom: sad gledate Tvrđavu s druge strane.

Natrag u centar, gde još stoje, isprekidani parkovima i zelenim oazama, arhitektonski dragulji iz vremena nekadašnjih kraljeva. Sve fino, mirno, opušteno, vozite se tramvajem i zverate okolo kao i svaki turista, da vam nešto ne promakne - kad onda, neočekivano i iritantno, skoči ispred vas jedna izbombardovana ruina, zgrada bivšeg Generalštaba.

Navodno je miniranje tehnički nemoguće, a da se ne ugroze okolne zgrade. To je i vreme i mesto za putnika namernika da se priseti kako je NATO 1999. bombardovao Beograd i vodio rat koji u nekim glavama još nije završen. Može biti da se Srbija oseća prevarenom od Evrope – ali to nema nikakvog uticaja na to kako se ovde tretiraju gosti, ili kako gosti doživljavaju Beograd. S obzirom na nedavnu istoriju, taj je gost iznenađujuće dobro primljen.

Ali, vidi se da je zemlja osiromašila, čak iako je u centru Beograda preko te činjenice navučena zavesa šarma i vitalnosti. Tu je međutim i nada, koju održava ovdašnja politika, da će velike međunarodne investicije doći i da će sve biti bolje.

Prevela Vesna Knežević