Preminula Olivera Katarina

Vest o smrti legendarne glumice i pevačice Olivere Katarine saopštila je njena porodica, prenose beogradski mediji.

Informacije o komemoraciji i sahrani biće naknadno saopštene.

Saučešće povodom smrti Olivere Katarine uputio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je, između ostalog, naveo da je bila autentična i harizmatična diva koja je raskošnim talentom i strašću, sa kojom je pristupala svakoj ulozi i pesmi, ostavila specifičan trag u našoj kinematografiji i muzici.

Rođena je kao Olivera Petrović u Beogradu 5. marta 1940. godine. Tokom karijere bila je poznata kao Olivera Vučo i Olivera Šakić. Umetničko ime Olivera Katarina uzela je po svojoj majci Katarini.

Još kao mala pokazivala je sklonosti ka umetnosti te je pored osnovne škole pohađala i školu baleta. Po završetku osnovne škole upisuje Petu beogradsku gimnaziju, a nakon gimnazije Pravni fakultet po nagovoru oca, ali je ubrzo shvatila da to nije njen poziv i napušta fakultet.

Odlučuje da ode u Pariz, tamo je ostala godinu dana, a po povratku u Beograd upisuje pozorišnu akademiju.

Primljena je u klasu profesorke Ognjenke Milićević zajedno sa Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić, Brankom Zorić, a 1962. godine dobija stalni angažman u Narodnom pozorištu u predstavi "Koštana".

Debitovala je u filmu „Dobra kob“ iz 1964. godine, igrala je, između ostalog, u „Snu“ (1966), „Uzrok smrti ne pominjati“ (1968), „Devičanskoj svirci“ (1973) Đorđa Kadijevića i „Crvenom udaru“ (1974).

Snimivši film „Vojnik“ 1966. godine, Olivera odlazi na Kanski festival. Pozorište to nije trpelo, pa po povratku u Beograd dobija otkaz.

Poznanstvo i ljubav sa Ratkom Draževićem joj otvara mnoga vrata u svetu filma. Dva puta se udavala – za Vuka Vuča i za tadašnjeg predsednika Saveza sindikata Srbije Miladina Šakića.

Iz braka sa Šakićem dobija sina Maneta, koji je slikar.

Olivera Katarina poznata je i po muzičkoj karijeri. Na vrhuncu je svoje pesme izvodila u brojnim televizijskim programima širom Evrope.

Upoređivana je sa najvećim svetskim zvezdama tog doba. Članak u Njujork tajmsu je glasio „Rođena je nova Ana Manjani“, dok su u francuskoj štampi govorili da „nema na čemu da zavidi Brižit Bardo“.

Kao interpretator izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi održala je više od stotinu koncerata širom sveta, snimila je singl i LP ploče sa srpskom, ciganskom, grčkom, indonežanskom i crnačkom muzikom.

Pevala je kompozicije Enija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Mikisa Teodorakisa, Kornelija Kovača.

Posebno ostvarenje u oblasti zabavne muzike ostvarila je pesmom Šu šu gde se sa zabavnom muzikom prepliću etno-motivi.

Poslednji album „Retka zverka“ objavila je 1984. godine, nakon čega se povlači iz javnosti. 

Sarađivala je 2005. godine sa Marinom Abramović na performansu „Balkan epik“, a na veliko platno vratila se 2008. godine ulogom u filmu „Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanovića. 

Objavila je autobiografsku knjigu „Aristokratsko stopalo“ 2017. godine, a 2018. je imala koncert u Kombank dvorani u Beogradu.

Dobila je „Zlatni pečat“ Jugoslovenske kinoteke 2017. godine, a iste godine je, povodom 50 godina od premijernog prikazivanja filma „Skupljači perja“, prisustvovala ponovnom prikazivanju tog filma na Kanskom festivalu.

Nušićeva nagrada za životno delo dodeljena joj je 2020. godine.