Marija Montesori – 150 godina slobode, kreativnosti i obrazovne revolucije

Montesorijeva nije bila samo pedagog već i lekarka, filozof, antropolog i borac za ženska prava. Rođena u Kjaravaleu 1870. godine, postala je prva žena u Italiji koja je diplomirala medicinu na Univerzitetu „La Sapijenca“ u Rimu. Tokom rada sa decom sa mentalnim poteškoćama, shvatila je da mnogima od njih nije teško pružiti obrazovanje, već da im je potreban drugačiji pristup, često „po meri svakog deteta“.

Metod Marije Montesori: Obrazovanje kao sloboda

Njen metod, nastao iz iskustva i istraživanja, daleko prevazilazi okvir obrazovne tehnike. To je filozofija zasnovana na poštovanju deteta kao pojedinca, na njegovoj slobodi, samostalnosti i učenju kroz konkretno iskustvo.

Ono što je metod učinilo poznatim širom sveta, danas primenjen u više od 65.000 škola u 145 zemalja, jeste mogućnost da dete postavi u centar obrazovnog procesa. Dete više nije pasivni slušalac, već aktivni istraživač koji bira, dodiruje, odlučuje, greši i ispravlja se.

Montesorijeva je verovala da svako dete ima urođeni potencijal koji može da se razvije u pažljivo pripremljenom, mirnom i podsticajnom okruženju. Didaktički materijal koji je osmislila, senzoran, manipulativan, samokorektivan, oblikovan je za različite faze razvoja. Mešovita učionička okruženja po uzrastu podstiču međuvršnjačko učenje, a učitelj postaje tiha, prisutna figura koja je vodič, a ne sudija.

Pedagoška revolucija koja je obišla svet

Marija Montesori je među prvima osudila autoritarno i kazneno obrazovanje. Njene ideje, u početku dočekane sa skepsom, ubrzo su prihvaćene širom sveta: prve „kuće za decu“ osnovane su u Rimu, ali se metod ubrzo proširio Evropom, Amerikom, Indijom i Japanom.

Proterana iz fašističke Italije, koja je zatvorila njene škole zbog njihove otvorenosti i internacionalizma, Montesorijeva se preselila u Španiju, zatim Englesku, Holandiju i Indiju. U Indiji je provela ključne godine razvijajući teoriju kosmičkog obrazovanja, koje povezuje učenje sa socijalnom odgovornošću i mirom.

Godine 1949. bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir, priznanje koje nije formalno dobila, ali koje joj je svakodnevno dodeljivalo na hiljade učitelja i roditelja širom sveta.

Nasleđe koje traje

Predsednik Matarela je istakao da je njen metod „prešao granice“ i da i danas predstavlja „vrednost znanja i razvoja celokupne ličnosti učenika“.

Ali izvan same pedagogije, Marija Montesori je ostavila snažan feministički primer: u vremenu kada ženama nisu bila priznata ni osnovna prava, ona je bila glas emancipacije omogućavajući svakoj ženi pravo na obrazovanje, posao i javni život.

Montesorijeva je bila pionir, naučnica, neideološka feministkinja, sposobna da kombinuje naučno istraživanje, ljudsku osetljivost i političku viziju. Njena ideja da „dobronamernost nije sažaljenje već saosećajno i konkretno delovanje“ aktuelnija je nego ikada pre u vremenu u kojem se škole moraju suočiti sa novim obrazovnim i društvenim izazovima.

Danas više nego ikada ranije, u eri brzih promena i globalne neizvesnosti, pristup Montesorijeve ostaje svetionik za one koji veruju u obrazovanje koje oslobađa, sluša i vrednuje. Obrazovanje za mir i ljudsko dostojanstvo. Obrazovanje za život.