In memoriam Branislav Kičić - Verovao je da nacionalna televizija određuje parametre dobrog ukusa, vrednosti i znanja

Ista smo generacija, istog meseca rođeni, zajedno smo počinjali, on na televiziji, ja u novinarstvu. Završio je filmsku i tv režiju u prvoj klasi svog omiljenog profesora Brace Slijepčevića, a već na drugoj godini studija počeo da radi na Televiziji Beograd i odmah je poželeo ono što se smatra najtežim: reportažna kola i direktan prenos. Govorio mi je da najviše voli šou-programe i takozvanu totalnu televiziju, priseća se novinarka Radmila Stanković.

Prvi put se u tom pogledu ogledao u “Maksimetru” (1971), emisiji koja se računa prelomnom u poimanju programa za mlade. I tada sam prvi put razgovarala sa njim, ja kao mladi novinar, on kao mladi reditelj.

Potpisao je neke od najgledanijih programa TV Beograd Od glave do pete, Jači pol, prenosio je prve Igre bez granica. Bio je ponosan na seriju koju je radio za ondašnju Televiziju Sarajevo, Nedeljni zabavnik po tekstu Mile i Timotija Bajforda. Kad god mu se pružila prilika, iz tih programa „uživo“ bežao je u dokumentarac.

Kao u slučaju serije Pozorišni praktikum, koji predstavlja krunu njegovog dokumentarnog umeća. Izvanredno umetničko delo, životopis reditelja i tadašnjeg profesora FDU Ljubomira Draškića, istorija jugoslovenskog teatra, rađena u najboljem maniru Bi-Bi-Sija, dragocena ostavština Radio televizije Srbije. Serija je završena pred bombardovanje, marta 1999, ali nije našla mesto na programu.

Emitovana je tek 2001. godine. Branko mi je tim povodom, u svom maniru mirnog gospodina i istrajnog borca u svom poslu, rekao: „Meni je rad na televiziji doneo saznanje da sve prolazi. Prođe jedan od koga zavisi vaš rad, prođe drugi, prođe treći. Prođe jedno ‘ne sme’, prođe drugo, treće i uvek dođe ono što treba, ono što vredi. Naučio sam da sačekam. To je i deo moje prirode, a i ne volim u svom poslu da pravim ekscese i skandale. Televizija je imala i sramnih trenutaka pa je jedno vreme bilo zaista sramota što sam tamo. Zbog toga sam gledao da radim samo neke uobičajene muzičke emisije.“

Međutim, spadao je, kako je tad rekao, u one starovaspitane ljude koji su vezani i osećao je pripadnost televiziji kao kući, kao ideji i u tom smislu joj pripadao svim srcem – bez obzira što su njenu sudbinu u nekim vremenima krojili neki tranzitni ljudi koji nisu znali šta je televizija.

„Ozbiljna država mora da ima svoju nacionalnu televiziju. Tako je svuda u svetu i tako bi valjalo da bude i ovde. Nacionalna televizija mora, pre svega, permanentno i dobro da informiše svoje gledaoce o onome što se događa u svetu. To su, po pravilu, kratke vesti bez ikakvih komentara. Naša televizija se poslednjih godina isključivo bavila politikom, što je nenormalno. Mi smo zaboravili na decu, na porodicu, zaboravili smo šta znači igrani, šta zabavni program. S druge strane, jaka nacionalna televizija je ta koja određuje parametre dobrog ukusa, vrednosti i znanja. Nema te politike koja sme i može to da zameni...“

Sve mi je ovo govorio pre 24 godine.