Dušan Kovačević: Pišem samo komade i filmove o bolu i nepravdi

Akademik Dušan Kovačević predsednik je odbora Sajma knjiga koji je juče svečano otvorila pesnikinja Milena Marković. Kovačević je i upravnik Zvezdara teatra koji obeležava četiri decenije postojanja.

Čuveni dramski pisac ističe da je za njega uvek draga činjenica da se Beogradski sajam knjiga održava posle dve godine odlaganja zbog korona virusa. Prošle godine Sajam je imao skoro 200.000 posetilaca i više od 400 izlagača.

Kovačević je prvi put na Sajam knjiga došao sa školom, u organizovanoj poseti, kao đak sedmog ili osmog razreda.

Od tog vremena do danas, Sajam pamtim kao bajku, kao neko malo čudo, zato što tamo stvarno imate sve moguće knjige i pisaca kojih odavno nema i savremenih pisaca. Za mene je najuzbudljivije kad odem na Sajam i vidim kolone mladih ljudi koji opovrgavaju onu staru priču da se knjige ne čitaju i da se samo čitaju elektronski mediji. Tako da ni to nije baš tačno.

Slogan 67. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga je Reč je slobodna, da li je zaista reč slobodna?

Reč je nešto što je primarno. Sa prvom rečju roditelja, pa do poslednje reči mi se bavimo životom koji je sastavljen od reči i rečenica. Bez slobodne reči nema apsolutne slobode.

Na Sajmu se predstavljate i kao pisac. Objavljena je peta knjiga Vaših drama, u kojoj se načazi i najnovija Udovica živog čoveka. Vaše drame igrane su na čak 150 scena širom sveta. Zbog čega je važno da se one nađu na jednom mestu, u ovoj zbirci drama?

Važno je utoliko što te drame, kad ste pomenuli ovu poslednju, ona je prevedena na tri jezika, a nisam je skoro ni završio. To je na osnovu stare slave, da tako kažem. Ja sam negde oko 300 izvođenja u inostranstvu i prevodioci traže od vas novi komad, to ide kao neka stara priča. Jako je bitno da su drame dobro štampane i da imate jako dobre prevodioce. Prevodilac znači isto toliko kao što vi pišete, može da bude bolje i može da bude lošije. Ja sam gledao sve i svašta, ali evo, hvala Bogu, prve drame su mi prevedene pre skoro pola veka.

Upravo ste proslavili 40 godina Zvezdara teatra. Šta je sve stalo u te četiri decenije?

Za 40 godina smo doživeli sve i svašta, u pravom smislu te reči. Bilo je velikih ushićenja, velikih predstava, susreta sa divnim glumcima. Bilo je i neuspeha, kao u svakom poslu. Najgori period, kako za Zvezdaru, tako i za celu zemlju, bilo je bombardovanje kada smo predstave igrali u podne i kada je polovinom maja odleteo krov Zvezdari i onda smo počeli da gradimo ovu zgradu koja sada postoji. Već 20 godina bavim se građevinom, mogu da diplomiram na Građevinskom fakultetu. Između ostalog. Sve u svemu, jedno uzbudljivo vreme sa divnim, velikim glumcima, pošto mi nemamo stalni ansambl, radimo ad hok od predstave do predstave i angažujemo trenutno najpopoznatije i najbolje ljude koji i obeležavaju to ime Zvezdare.

Jubilej Zvezdara teatra ste proslavili izvođenjem Vašeg komada Udovica živog čoveka. Da kažemo nešto o tom komadu i kako čovek može biti živ, a zapravo mrtav.

Kod nas postoji onaj lep narodni izraz „On je za mene mrtav čovek, mada je živ“. Jeste malo apsurdno, al‘ je tačno. Priča je o porodičnom nasilju i onome što mene uznemirava. Ja pišem samo komade ili snimam filmove koji su priča o bolu, o nepravdi.

Još jedna sasvim drugačija knjiga – „10 filmskih priča“. Tu ste zabeležili susrete i ličnosti koji su bili značajni za vaše drame, filmove, serije.

Hteo sam da neke ljude pomenem i da ne zaboravim neke bitne i važne događaje u mom životu a vezani su za stvaranje stvarno ozbiljnih predstava i filmova tako da je to priča o Bori Todoroviću, Bati Stojkoviću, Nikiti Mihalkovu, Robertu Redfordu. O svim tim ljudima sa kojima sam se viiđao, radio ili je trebalo da radim. To je jedna moja intimna priča o putovanju po svetu i susretima sa tim velikim ljudima.

Kada pričamo o Vašim savremenicima i o prošlosti, čula sam da ste se nekada vi pisci, glumci i prijatelji, okupljali petkom u Srpskoj kafani i pričali o literaturi, filmovima, anegdotama. Kako je to sve izgledalo?

To smo mi u jednom trenutku nazvali Porodični ručak i onda smo petkom u Srpskoj kafani se sastajali, otprilike nas desetak pisaca, glumaca. To je onaj sto sa leve strane i danas ima Zoranova stolica sa otiscima. Tu smo provodili dane, često naravno i noći. Pričali smo uglavnom o svemu što se događa novo počevši od novih knjiga, predstava, filmova i nezaobilazna je bila politika. Taj naš Porodični ručak je trajao sve dok se članovi te velike porodice nisu preselili na neko drugo mesto.

Vaš prvi komad Maratonci trče počasni krug napisali ste na trećoj godini fakulteta. Rekli ste mi jednom da je to zapravo bila neka vrsta borbe protiv straha. Da li ste se i u kasnijim komadima na taj način borili protiv osećaja teskobe, straha koji nas okružuje?

Uglavnom jesam. Sad sam već u godinama kad ništa ne može da mi se desi. Kad ste mladi onda imate veliki strah. Taj strah sam proživeo zbog nekih ranih bolesti, negde u tom takozvanom najlepšem dobu imao sam problem sa tim strahom sve dok nisam napisao „Maratonce“ kao samoodbranu i onda sam se narugao celoj toj priči i izlečio sam se. Kasnije sam tu priču imao u „Sabirnom centru“. To je večita priča i zapravo velika tajna; imate dva velika znaka pitanja – ne znate odakle dolazite i ne znate gde idete, a ovo što znamo, to je par minuta.

Sa tolikim životnim iskustvom kako bi glasio Vaš životni moto?

Glasio bi: Radujte se svakom danu kao da je ceo život.