Enco Ferari – čovek koji je u potpunosti bio predan svom snu

Crvena boja može imati svetliji ili tamniji ton, ali njena najlepša nijansa, upravo ona na koju pomislimo kada je generalno opisujemo, jeste „ferari crvena”.

Simbol je strasti, ljubavi, krvi – simbol života, baš onakvog kakav je vodio Enco Ferari, tvorac neprevaziđenog simbola automoto sporta, brzine i prestiža.

Enco Ferari rođen je februara 1898. godine u Modeni. Školu nije voleo, a nije želeo ni da nastavi porodični posao koji je započeo njegov otac. Sa navršenih 10 godina života i odgledane jedne auto trke, znao je čime će se baviti kad poraste.

Taj trenutak došao je posle Prvog svetskog rata, kada Enco odlazi u Torino gde se prijavljuje za posao u „Fijatu“. Iako je odbijen, uskoro postaje prvo test vozač, a zatim i standardni, a „Alfa Romeo“ uveo ga je u svet automobilizma. Vozio je za njihov tim, radio na stalnom usavršavanju motora, bio zastupnik za prodaju vozila.

Godine 1923. oženio se Laurom Garelo sa kojom je dobio sina. Nekako u to vreme otkriva se, njegova druga strana ličnosti koja će kasnije puniti tabloidne novine. O ženi i detetu nije mnogo brinuo, jer su trke bile na prvom mestu. Sina je počeo svakodnevno da posećuje tek kada je, usled teške bolesti, preminuo.

Enco je, osim venčane, imao i nevenčanu ljubav, pa je sa obe živeo u dva različita grada. Ljubavnica Luna Lardi rađa mu i sina, kojeg je dugo krio, a koji je danas njegov jedini zvanični potomak i potpredsednik „Ferarija“.

Zbog kontroverznog načina života i još kontroverznijih izjava, Enco je uvek punio tabloide. Na opšte zgražavanje javnosti, slegao je ramenima i govorio da „Muškarac uvek treba da ima dve žene".

Činilo se ponekad da emocije ima samo prema četvorotočkašima, jer kada su ga, posle pogibije nekoliko „Ferarijevih“ vozača pitali za mišljenje, odgovorio je da mu je veoma žao tolikih uništenih vozila. Tabloidi su pisali i da je bio intiman sa glamuroznom glumicom, udovicom jednog od stradalih u trci, krivili su ga za pogibiju 14 gledalaca kada je došlo do udesa na drugoj trci, a nikada nije zaboravljen ni deo o odanosti italijanskoj fašističkoj partiji i prijateljstvu sa Musolinijem u Drugom svetskom ratu. Jednostavno, o njemu se stalno pisalo.

Ono što je izvesno jeste da je Enco Ferari bio zaista posvećen automobilizmu, što je 1947. konačno rezultiralo otvaranjem sopstvene kompanije koja je ponela njegovo ime. Grofca Paolina Baraka predlaže da zaštitni znak automobila bude 'konj koji skače', jer, kako je verovala, on donosi sreću. Enco je ideju prihvatio i crnog konja uokvirio zlatnim poljem koje predstavlja Modenu.

Model je bio tu, simbol je bio tu, a nova stranica istorije automobilizma, počela je da se ispisuje i još uvek nije završena – od prvog standardnog modela „tipo 125“, preko F40, verovatno najvećeg komercijalnog „Ferarijevog“ automobila, do modela Ferari „Enco“ koji je sa proizvodnjom počeo 2003. godine.

Crvena boja bila je i ostala zaštitni znak, jer su, jednostavno, organizatori trka imali propise koji su predviđali da svaki tim farba svoje vozilo u odgovarajuću boju. Britanski automobili su bili ofarbani u zeleno, francuski u plavo, italijanski u crveno, a kako je Enco neizmerno voleo trke, promena boje nikada se nije ni razmatrala.

Tokom devedesetih bilo je malo eksperimentisanja, ali je crvena nijansa za ljubitelje ovog modela bila najtraženija i najomiljenija. Tako je i danas.

Enco Ferari je preminuo je 14. avgusta 1988. godine u Maranelu u 90. godini, a prema njegovoj želji, javnost je za to saznala tek posle sahrane u kripti porodice Ferari.

Da li je bio bezosećajan, nemoralan i loš čovek ili je, jednostavno, toliko bola i smrti prolazilo pored njega, da se sa njima saživeo i krenuo dalje, nije ni važno. On je, bio neko ko je imao hrabrosti da da se preda u potpunosti svom snu, da ga oživi i proživi iskreno do samog kraja.

I baš zato, nijedna boja nikada neće biti tako crvena kao „ferarijeva“, niti će ijedan zvuk moći da izazove takvo uzbuđenje kao zvuk ferarijevog motora.