Vanja Ejdus: Nagrade su sklop okolnosti, ali mnoštvo priznanja ukazuje na posebnu predstavu

Ova pozorišna godina bila je izuzetno uspešna za prvakinju Drame Nacionalnog teatra Vanju Ejdus. Samo za jednu ulogu ona je dobila pet nagrada, a baš ta predstava, „Uspavanka za Aleksiju Rajčić“, nagrađena je ukupno trinaest.

Glumica Vanja Ejdus rekla je u jednom intervjuu da gluma nije sprint, nego trka na duge staze. Međutim, kako umetnica ističe, nagrade nisu dokaz za to.

„To sam mislila u smislu da nije poenta da samo zasijaš kad si mlad, ili da dobiješ pet nagrada kad si mlad ili deset i nema veze s nagradom, nego da zablistaš, pojaviš se i da misliš da je to to“, objašnjava Vanja Ejdus, ističući da je kvalitet u trajanju, da traješ i da postojiš još 30, 40, 50 godina.

Osnovno je, kako kaže, raditi na sebi, biti drugačiji, izdržati i teške periode i dobre periode, ne odustajati.

Vanja naglašava da je bilo kriznih perioda, ali da nikada nije sumnjala u to da je gluma njen put: „Oduvek sam to želela i želela sam da budem tu gde jesam. I nisam odustala, ali to je jako težak posao. U dobrim trenucima ne uzneti se previše i u lošim trenucima, kao i u životu, izdržati, biti strpljiv.“

Da bi predstava otišla na neki festival, navodi gošća Beogradske hronike, gleda se kao celina, ne samo jedna uloga i izuzetno je važno da se igra u celovito dobroj predstavi, što je Uspavanka za Aleksiju Rajčić pokazala da jeste.

„Nagrade su sklop okolnosti, trenutak, ljudi koji čine neki žiri, konkurencija. Međutim, pošto je ova predstava pobedila na pet, šest festivala kao najbolja predstava i ja sam dobijala na raznim festivalima nagrade, nagrađeni su i muzika i tekst i režija, to je ipak signal da ta predstava zaista jeste nešto posebno“, objašnjava Vanja.

Sticanje glumačkog zanata počinje na fakultetu, ali tu ne staje

Govoreći o učenju glumačkog zanata, Vanja Ejdus navodi Fakultet (dramskih umetnosti) kao prvo mesto gde se on stiče. Posle toga je ključno sticati iskustvo.

„Što je veće iskustvo to bolje, što više različitih reditelja, različitih žanrova, različitih ekipa koje prolaziš. To ti sve daje iskustvo, čak i neki neuspesi, uspesi, lomovi, traganja, to su sve delovi zanata i iskustva“, naglasila je nagrađivana umetnica.

Prema njenim rečima, određeni elementi tog zanata mogu doći i uz posmatranje – posmatranje ljudi, situacija, zatim čitanje, gledanje filmova, gledanje tuđih predstava.

Tekst može da se radi na hiljadu načina, ali rediteljska ideja i vizija su ono što određuje kuda će taj tekst ići i kuda će ta predstava ići, navodi Vanja Ejdus. „Tvoja uloga zavisi od rediteljske koncepcije, od rediteljskog čitanja tog teksta. U tom smislu najviše te on određuje“.

Odlaskom Jagoša Markovića izgubljen je jedan od najvažnijih stožera pozorišta

Za Jagoša Markovića, koji je preminuo iznenada u 58. godini, Vanja kaže da je prvi reditelj koji ju je pozvao u pozorište i to dok je još bila student.

„Meni i Marinku Madžgalju je ponudio predstavu Hasanaginica. Imao je hrabrosti da daje šanse mladim i još uvek neafirmisanim glumcima ili bez dovoljno iskustva. Imao je hrabrosti da to prepozna, da se usudi, da dâ nekom mladom da igra nešto veliko“, naglasila je glumica.

Prema njenim rečima, Jagoš je pravio predstavu, ali i glumce.

„Mi kad smo studirali, svi smo maštali samo da igramo kod Jagoša. Ispunila mi se želja, radila sam tri predstave Hasanaginicu, Antigonu i Ožalošćenu porodicu. On je kreirao nešto potpuno drugačije na sceni i nešto što je nama svima, u to vreme kad smo studirali, bilo kao neki potpuno drugi svet koje on pravi“, seća se Vanja ističući da smo preranim odlaskom Jagoša Markovića izgubili jedan od najvažnijih stožera pozorišta.

„Ostaju njegove predstave, recimo Hasanaginica se igra već 24 godine. Ima još mnogo predstava koje su ostale, koje su žive. On će da nastavi da živi kroz svoje predstave kojih ima mnogo, i ovde i po regionu“, poručila je Vanja Ejdus.