Pogled na burni život i karijeru – autobiografija Vudija Alena je „Apropo ničega”

Započinjući autobiografiju duhovitom ponavljajućom rečenicom: „Situacije koje su mogle da izazovu moje nepostojanje”, odnosno da ga majka ne rodi, Vudi Alen kroz pojedine događaje surovo opisuje svoje roditelje, u najlepšem vudialenovskom stilu.

Međutim, kako knjiga odmiče, vi shvatate da se on u njoj opire bilo kakvom preispitivanju. I gotovo da je sigurno da u istoriji filmske memoaristike nije bilo ličnosti koja počiva na tolikoj samonegaciji.

„Naravno da to možemo doživeti kao oblik intelektualne poze", rekao je Miroljub Stojanović, filmski kritičar.

Porodični kontekst odredio je Vudija Alena. Tetke, koje kao da su predskazivale sve začudne žene kasnije u njegovom životu. Ali i rođaka Rita, čija su strast bili filmovi. Veliki uticaj imala je i epoha. Vreme njegovog detinjstva koincidira sa zlatnim dobom Holivuda i kulturnom ekspanzijom.

„Mislim da je sve to konotiralo sa njegovim usponom, pre svega njegovoj znatiželji, ta znatiželja se širila. Ona nije bila striktno vezana samo za filmove i za njegovu filmofilsku narkomaniju, da je tako odredimo. Vudi Alen je od malena pokazivao afinitete ka televiziji, ka džezu, muzici. Sve te kulturalne forme koje su bile ekspanzivne, u vreme njegovog detinjstva, zapravo su ga odredile kao budućeg stvaraoca", dodao je Stojanović.

Ovo memoarističko štivo ima jedan blago rečeno dramaturški disbalans. U jednoj trećini knjige, Vudi Alen se bavi sukobom sa Miom Farou i njenom usvojenom decom; jedna od njenih poćerki postaće mu supruga.

A nedopustivo malo ima njegovih susreta sa savremenicima.

„S obzirom na reputaciju i značaj ljudi za istoriju filma i kulture, kakve je on imao prilike da sreće, a to su Bergman, Felini, Antonioni, a oni su pomenuti u jednoj, maksimum dve rečenice, smatram da je to nedopustivo i čini mi se da smo ostali uskraćeni za jednu jako bitnu dimenziju nečeg suštinski novog, što bi zapravo bila perspektiva Vudija Alena, ali perspektiva za koju smo deficitarni", zaključuje Stojanović.

Ali, Apropo ničega – filmična je u mnogo čemu. I svakako možemo reći da je ova knjiga tekstualni i produženi oblik filmova Vudija Alena.