Moj put u Jerusalim: Disanje punim plućima

Usred rata koji se vodi od 28. februara 2026.godine između Izraela, SAD i Irana, krenula sam na ovaj put. Kao da nije bio dovoljan dugogodišnji izraelsko-palestinski sukob, nego da se još dosoli i da duhovni tesnac u kojem sam se našla u velikoj potrebi da posetim najveće svetinje hrišćanskog sveta i realnosti na terenu bude još uži i, da vera presudi, pa šta bude.

Prvo veliko suočavanje došlo je u poslednjoj nedelji pred put. Dva dana pred polazak stiže potvrda da avion izreleske avio-kompanije ipak leti i nailazim na duhovne mine svog mira spremajući se na ovaj put. Strah koji kao prah ulazi u mene i pokušava da me zarobi, pritegne da nanovo preispitam odluku da idem i pitanja prijatelja počinju da odzvanjaju glasnije: „Da li sam normalna, gde gori...’’ i tako dalje.

Dolazi i dan puta. Radim pre podne i, pitam se: je l' ovako izgleda čovekov „poslednji’’ dan, da se bavim tekućim poslovima, uz mentalni presek života i provere da li sam sve ostavila u redu da nikog ne opteretim.

Izlazim iz aviona na aerodrom „Ben Gurion“ i kažem sebi: Dobro došla, dušo, kući, u najlepši grad i zemlju na svetu.

Tokom mog boravka, da nisam pratila medije, teško da bih po atmosferi na ulicama znala da je zemlja u ratnom stanju. Opuštenija sam tamo bila nego ovde kad prošetam Knez Mihailovom.

Da sam slušala druge, a ne svoje srce, ne bih ovih dana otišla u zemlju u kojoj sam disala punim plućima.

Prelazim rukama preko zidina Starog grada Jerusalima i upijam sve oko sebe. Prolazimo ulicom Via Dolorosa, „Putem bola’’ ili „Putem suza", rutom kojom je Gospod Isus Hristos nosio krst do mesta raspeća, do Golgote.

Molitve bez gužve i trzanja

Strašan je bio taj petak. I opet, čudesan je petak kad sam stigla tamo. Stižemo u Crkvu Svetog Groba, najsvetije mesto hrišćanstva. Odmah pri ulasku nalazi se Kamen ploča Miropomazanja. Levo odatle je put ka Hristovom grobu, desno prema Golgoti. Poklanjam se više puta tokom dana.

Neverovatan je osećaj da mogu u miru da sednem pored Ploče i molim se bez gužve i trzanja. Udišem čudesne mirise koji izbijaju iz Kamen ploče Miropomazanja i gledam u Blagodatni oganj.

Bila sam tamo molitveni izlaslanik svih mojih bitnih ljudi, moje uže i šire porodice, prijatelja i ko je tražio i ko nije. „Nebo se otvorilo’’ kako je divno rekao hodočasnik iz manje grupe, vrata su nam se otvarala.

Sve što sam poželela bilo mi je tu. Okupalo mi se telo i duša, sva sam mirisala na tu lepotu. Sve drugo mi je bilo daleko, mreže, posao, dileme, tuđe ambicije. Čak sam neke svoje „mučitelje“ počela da posmatram sa sažaljenjem. Tamo više ništa od toga nije važno. Sve se relativizovalo do mere da ovo dnevno naše postaje prah i pepeo, prolazno i malo.

Zid plača je deo ostatka drugog Solomonovog hrama i bila sam prilično rezervisana pre nego što sam došla. Odlučim na licu mesta da se prepustim svetom mestu, naslonim se, pružim ruke i osetim jaku energiju, iznenadim se veoma, nastavim da se molim. Ipak, Bog je jedan. Zid je ime dobio zbog vekovnog oplakivanja Jevreja nad gubitkom svog duhovnog centra.

Kafe pauza na trgu Hurva

Do Al Akse i Hrama na steni, velikih muslimanskih svetinja, ne stižem. Odlazimo do brda Sion/Zion (Mount Zion), izvan je, ali blizu zidina Starog grada. Tamo se nalazi Cenukulum-mesto Tajne večere i grob Cara Davida, psalmopojca. Štipkam sebe za obraze, ne verujem da sam ovde. Radost mi cirkuliše kroz sve delove tela, a srce je u neverovatnom miru.

Nastavljamo dalje. Lepo mi je. U jevrejskoj četvrti Starog grada pravimo kratku kafe pauzu na trgu Hurva. Menjamo evre i dolare za šekele, izraelsku valutu. Iako sam imala evre, deluje da su im dolari draži. Kusur pri kupovini suvenira češće sam dobijala nazad u dolarima.

Sela sam na Trg baš preko puta zlatne Menore, zaštićene staklenim kućištem. Menora je sedmokraka svetinja iz jerusalimskog Hrama, izgleda kao svećnjak, jedna je od glavnih simbola judaizma i države Izrael. Povezana je sa svetlošću i Božjim prisustvom.

Jutro u Crkvi Groba Presvete Bogorodice

Ima i komercijale na pojedinim mestima, ali sve to simbolično odgurnem rukom od sebe da bih zadržala osećaj koji nije lako prebaciti u reči. U centrali sam hrišćanstva, gde je sve i počelo, u centrali sam judaizma. Tu je baza, centar hrišćanskog sveta. Ovde su pojedine tačke gde se nebo bukvalno spustilo da ih obeleži da se tu rasteretimo, vinemo osećajem u vertikalu.

Posebno je jutro prisustvo na litugiji u Crkvi Groba Presvete Bogorodice, naša liturgija počinje pre jermenske, stižemo pre i na jutarnju službu. Pojanje je neverovatno da deluje na mene subjektivno kao vrtlog koji nosi tako da samo što me ne oduva, odnese i fizički. Tamo je naš čovek, otac đakon Prohor, svako jutro on pali sveće u Crkvi.

Manastir Sveta Marija Magdalena, ruski je hram, posvećen ovoj velikoj Svetiteljki. Pre nego što sam ušla u hram, gledam ga i imam osećaj da se pomera, kao da mi dolazi u susret. Izgovaram to naglas, pored mene je otac đakon, malo mi je neprijatno što je čuo, ali utisak ne nestaje, kao da se zajedno sa oblacima i mi pomeramo.

Ako je do arhitekte, čudesno je delo izveo. Vezana sam za ovu Svetiteljku. Prvi put sam u njenom hramu. Lepa je, mironosnica, ona, njena ljubav, njena snaga, sve tamo nosi poseban mir. Moguće je u crkvama da se ostave imena da se čitaju molitve i za više meseci, ali mi je u ovom hramu to bilo posebno važno.

Blagoslov vode

Obišli smo i drevni grad Jerihon, manastir Četrdesetnice i goru Kušanja Gospoda Isusa. Vozili smo se žičarom do manastira. I tog trećeg dana hodočašća, nešto kasnije „Pogruzila’’ u reci Jordan. To je hrišćanski obred poput ponovnog krštenja, ali je zapravo blagoslov vode, poklonjenje svetoj vodi Jordana, gde je Sveti Jovan krstio Isusa Hrista.

Za tu priliku obukla sam novu belu haljinu, koju ću obući ili za neku finu ili težu priliku, a kasnije se čuva kažu za pokrov. Tim činom se, po verovanju čovek simbolično ponovo rađa, a bila je i nedelja, vaskršnji dan.

Zaljubila sam se tamo, u Jerusalim i, pre nego što sam stigla. U ljude sa kojom sam putovala, a koje ranije nisam poznavala. U Vitlejem. U kontraste koji volim. Kontrast od Jerusalima, od Tel Aviva, to je Vitlejem, Jafa, posebno u pojedinim delovima gde je autentičnost Bliskog istoka uočljivija.

Meša se lepota arhitekture, duhovnih mesta i šareniša sa voćem, povrćem, travčicama i začinima na ručno montiranim tezgama od kartona ili neke plastike uz prašnjave ulice i ljubazne ljude.

Jafa i krckava peciva

U jednoj od prodavanica u Vitlejemu/Betlehem, čiji su vlasnici hrišćani, da ih podržimo, kupovali smo i što nam ne treba, uzela sam neka njihova piva, odlična su većinom. Večeri smo završavali u opuštenim razgovorima uz pića na terasi hotela.

U Jafi, starom delu grada Tel Aviva, probala sam pecivo sa tzv. zatar začinskim biljem, nanom i spanaćem. Krckavo testo, preliveno maslinovim uljem, liči pomalo oblikom na nepravilnu picu, jednostavno je, ali punog ukusa i bliskoistočnog duha.

Tokom ponoćne Liturgije u Hramu Svetog groba, četri hodočasnice iz Uba su ponele veliki drveni Krst da se na svetom mestu osvešta. Krst je ogroman, drveni i napravljen da može lako da se preklopi i spakuje za avion. To je bio podvig. Osvećen je na kamen ploči Miropomazanja, položen tokom višečasovne litugrije.

Vratili smo krst sa nama i biće postavljen iznad crkve u Ubu, koja je u izgradnji. Iz kamen ploče izbija miro, čudesna tečnost čiji se miris širi po celom gradu, a energija je kao da se nakačiš na blagtvorno strujno kolo.

Moje prvo pričešće u Svetoj zemlji bilo je u Vitlejemu, u hramu Hristovog rođenja. Pećina u Hramu u kojoj je prema jevanđeljskom predanju rođen Gospod Isus Hristos bila je u obnovi i nismo mogli da se spustimo do nje, ali je liturgija bila u blizini i ispred jedne od dve najpoštovanijih Bogorodičinih ikona, Vitelejmske ili Betlehemske Bogorodice.

Magare, drvena figurica to sam ponela kao suvenir. Jedina je životinja koja ima krst na leđima. Sa njim je, prema predanju, Isus ušao u Jerusalim spuštajući se sa Maslinske gore na praznik Cveti, put koji je prošao od mila do nedraga u samo nekoliko dana.

Ne bih da pišem u previše detalja, ali važna tačka na ovom putovanju za mene je i grob Sv.Đorđa u gradu Lodu, nadomak Tel Aviva. To je nekad bio drevni grad Lot, poznat kao Lida u antičkim izvorima.Poslednji je dan puta. Preplavljena od svega što sam u predhodnim danima doživela, mislila sam da dalje od toga ne može.

Sve dok nisam ušla u deo crkve Đurđic, do mirotočnog groba Sv. Đorđa. Imala sam osećaj da sam u drugoj dimenziji. Ogromnu čast sam dobila da sam se tu uopšte našla.To mesto čuvaju i poštuju i muslimani. Sv. Đorđe je u islamskoj tradiciji poznat kao Al-Hidr, pravednik i zaštitnik.

Jafa (Jaffa), nekad važna bliskoistočna luka, danas lučki deo grada Tel Aviva-Jafa. Prelep grad. Naš keks iz Crvenke, Jaffa dobio je ime po ovom gradu. Pomorandže kao simbol grada, odavde su se izvozile u svet, slatke su, dugotrajne i bez mnogo semenki.

Cena i do 300 odsto niže

Šetam pored obale Sredozemnog mora, veliki su talasi, tražim lakši pristup obali da makar i na kratko okvasim noge i srećna sam veoma što sam uspela.

Krećem se njihovom tržnicom ili nešto poput buvljaka na otvorenom. Cenjkam se, tu se lako snalazim i u trenu prizemljujem u materijalni svet. Uživam u tome, kao šah da se igra i veselim se kad dobijem priliku za to, ali se zbunim da nekad cena može da ide i 300 odsto niže.

Nagodila sam se i kupujem prsten od „žada’’, za koji drug saputnik kad je video kaže da nije pravi, mislim se nema veze, divan je, utisak jeste pravi, pa i ako su me preigrali igra je bila zabavna. Nosiću ga verovatno mesec dana, a onda ću ga malo odložiti i sigurno vrlo brzo ponovo staviti na ruku u povratku u Jerusalim, u Tel Aviv, kad budem obilazila Galileju, Nazaret, okupam se Mrtvom moru bez njega i tako u krug kao prsten.

Obišla sam mnogo više svetinja, ali pomenula sam mesta koja su mene lično dirnula i pomerila. Put je bio hodočasnički, srce u miru, a osećaj nezaboravan. Organizovan je preko agencije SPC „Dobročinstvo’’, uz odličnog vodiča Srđana i kažu, nikad manje grupe na ovom putu.

Tamo sam čula divnu pesmu od Fairuz, „Zahrat al Mada in’’, u prevodu „Cvet gradova", Jerusalim. Njen glas je kao drevni, satkan od sećanja Jerusalima, svetlosti i kamena. Preplitali su se različiti zvuci kroz Svetu zemlju, od orijentalnih melodija do tišine pravoslavnih molitvi. Ipak, uz ovaj tekst biram našu pesmu Pred Bogom.

Najdraža mi je srcu uz deo stiha „Usrci se ti u srce moje, ništa slađe od ljubavi tvoje..’’. Ova pesma sve predhodne utiske spušta u tišinu i vraća suštini, osećaju da ma gde da stojim, uvek stojim pred Bogom u istoj istini.