Burgas – čipka boje šampanjca

Saznavši da idemo u Burgas, gazda kod kojeg noćimo u Nesebaru, kaže: „Fino. Lep je Burgas. Samo je nov.“ Smatrao sam to preterivanjem čoveka koji živi nadomak gradskog jezgra starog dva i po milenijuma. U poređenju sa tim, Amerika je tek u pubertetu.

Autobus ne prati liniju obale već je preprečio kopnom. Putujemo skoro sat vremena. Upoznajemo male usputne varoši, koje imaju peh da nisu na obližnjoj obali, pa deluju još pospanije. Tračka ravnica je žućkasta skoro bezljudna. Onda se pomoli jezero, a iza njega grad. Soliteri i široke ulice. Na nekoliko stanica vozač pušta ljude da izađu. Nedelja je, grad jedva da se probudio.

Buđenje Burgasa

Autobuska stanica je nadomak luke. Krenuli smo ka centru. Najpre nailazimo na pešačku zonu. Ulica nazvana po osmanskom guverneru Istočne Rumelije Aleksandru Bogoridiju, vodi u srce grada.

Već na prvi pogled Burgas odaje utisak velikog, samosvesnog grada. U njemu živi oko 190 000 ljudi. Dok šetamo ulicom, otvaraju se restorani, uz tandrkanje se podižu čelične žaluzine radnji. U ovoj ulici je smešten i Arheološki muzej.

Predmeti u arheološkim nalazištima kod Burgasa stari su šest milenijuma. Tračani su ovde imali svoja naselja više vekova pre Hrista. Jedno od tih naselja – Deultum – što na tračkom znači „između dva jezera“ jeste najstarije gradsko stanište.

Smenjivali su se trački vladari, sve dok njihove teritorije nije pripojio Filip Drugi, otac Aleksandra Velikog. Od 72. godine pre nove ere grad je pod rimskom vlašću. Tada se na današnjem gradskom području izvori tople vode pretvaraju u rimsku banju Akva Kalide. Lekovita voda je privukla više romejskih careva, mesto je nazvano i Terme. Ne treba da čudi što se jedna današnja gradska četvrt zove Banevo – Banja.

Pored Arheološkog muzeja na ograđenom prostoru smešten je i trački grob – megalitski dolmen. To je svojevrsna izložba na otvorenom. Preneli su ga ovamo sa obronaka planine Strandža koja se nalazi na granici sa Turskom.

Na trenutak se zamislim nad činjenicom da celi narodi nestaju, ali ponekad naselja koja su oni osnovali postanu moćni gradovi. Genetska istraživanja pokazuju da su naši preci zapravo i pobednici i pobeđeni. I starosedeoci i došljaci. Čiji jezik govorimo? Onih koje smo porobili? Ili onih koji su nas pokorili?

Jermenski tragovi

U Ljermontovljevoj, mirnoj pobočnoj ulici, pronašli smo kafe po našem ukusu. Narednih sat vremena biće posvećeno kapučinu i kovanju planova za celi dan.

Naspram kafea je Sveta Bogorodica, pravoslavna crkva iz 19. veka pred čijim se ulazom već skupljaju prosjaci. Iznutra dopire melodija, potom i svečana horska pesma. Slušamo prosjake kako se dovikuju na bugarskom – njihovi glasovi se rastapaju u pesmi kao so u toploj vodi. Bili su to trenuci kada čovek oseti zahvalnost jer ga je slučaj doveo baš tu. Ostali smo u kafeu duže nego što smo planirali. Vraćamo se u pešačku zonu.

Nadomak hotela „Bugarska“, zapravo solitera koji služi kao orijentaciona vertikala u centru, smestila se Jermenska crkva. U grad su se prvi Jermeni naselili za osmanske vladavine u 17. veku.

Sama crkva je nastala 1673. Ispred nje su dva artefakta koja govore o teškoj sudbini ovog naroda. Spomen-ploča podseća na to ko je bio Hrant Dink, jermensko-turski novinar i borac za prava jermenske manjine kojeg je januara 2007. u Istanbulu ubio turski nacionalista.

Nešto dalje je spomenik nastao 1990. Na njemu piše da je posvećen žrtvama genocida nad Jermenima 1915.

U samom centru ukrštaju se dve glavne ulice pešačke zone. U turističkom informacionom centru domogao sam se mape grada. Sedam na jednu klupu i radim to što inače činim kada stignem u neki grad. Upisujem na mapi liniju naših koraka, onih koje smo već prešli, i onih koje ćemo tek preći. Čuvam te karte grada kod kuće zajedno sa knjigama o putovanjima. Katkad ih ponovo osmotrim, pokušavajući da se setim šta smo to pre mnogo vremena svojim nogama dopisali u gust gradski tekst.

Aljošin spomenik

Aleksandrovskom ulicom, koja je zapravo glavna žila kucavica grada, šetamo ka centralnom gradskom trgu Trojkata. Na njemu se nalazi spomenik sovjetskim vojnicima. Pošto takvih spomenika u Bugarskoj ima dosta, Bugari ih sve zovu – Aljoša.

Trg je mesto na kojem su pravosudna palata i kulturni centar. Verovatno devojke i mladići još uvek dogovaraju sastanak „kod Aljoše".

Od starice koja prodaje carevicu kupili smo po kuvani kukuruz i seli na klupu da se nagledamo Aljoše. Dan počinje da pritiska vrućinom.

Vreme je da potražimo osveženje u nekoj klimatizovanoj prostoriji. U pripremi za putovanje shvatio sam da je jedan od najboljih kafića u gradu u blizini glavnog trga. "The Coffee Room" štriči svojim zapadnim izgledom i latiničnim pismom. Ali potpuno opravdava svoje međunarodno obećanje. Kafa je odlična.

Vraćamo se Aleksandovskom. Nailazimo na mesto koje je poznato kao „Nulta tačka" ili „Kompas". Spojila je ugodno sa korisnim. Turistima je to zanimljiv motiv za fotografisanje, mladi mogu da se, umesto „kod Aljoše", dogovaraju da se nađu „kod Kompasa", a grad je time označio centar.

Rimsko ime, teška istorija

Burgas je verovatno nazvan po rimskoj kuli koja se na latinskom zvala Burgos, a na grčkom Pirgos. Doduše, postoje i drukčija tumačenja, koja vode do Tračana. Ipak, poznato je da je u 2. veku, dok je vladao rimski car Antonin Pije, na ovoj obali podignuta rimska kula koja je verovatno dala ime gradu. Naposletku Burgas ima svog brata po etimologiji, španski grad Burgos.

Podelom carstva 395. pripao je Istočnom Rimu. Početkom osmog veka grad je prvi put pod bugarskim vladarom, Tervelom.

Smenjuju se gospodari, ponovo Vizantija, pa opet Bugari. Pirgos se spominje u delu jednog carigradskog pesnika. Turci su osvojili grad najpre u 14. veku, ali su ga prodali Vizantiji. Tek sa padom Carigrada i Burgas deli njegovu sudbinu. Pošto je grad razoren sultan ga pretvara u svoj čitluk, a naselje ne prelazi značaj ribarskog sela.

Ipak, trgovina s vremenom čini svoje. Evlija Čelebija je u 17. veku zapisao da mesto ima dve luke. Nije čudno da su hrišćani ove varoši oduvek smatrali Svetog Nikolu svojim svecem, jer je on zaštitnik lađara, splavara, ribara i vodeničara. Tako je sve do danas. Sveti Nikola ima i svoju kapiju.

Zapadni izvori u 18. veku Burgas spominju kao kasabu – sa otprilike 1.200 kuća. Kada su Rusi 1829. osvojili grad zatekli su dve džamije i jednu crkvu koju su koristili Grci, Bugari i Jermeni. Od 475 kuća 212 je bilo prazno – muslimansko stanovništvo se povuklo sa turskom vojskom. Na kraju rata Burgas je ipak ostao u Osmanskom carstvu. Hrišćani su napustili grad sa ruskom vojskom.

U narednim decenijama u grad se doseljavaju krimski Tatari i austrijski trgovci koji grade katoličku crkvu. Burgas je 1863. imao 3.000 stanovnika, od čega su polovina bili muslimani – Turci, Tatari i Čerkezi. Broj bugarskih hrišćana i njihovih škola se povećava, grčki uticaj slabi. Sve je to u vreme bugarskog narodnog preporoda vodilo bugarskoj nezavisnosti. I evropskom izgledu novog Burgasa.

Svakako bi poseta Burgasu morala da uključi i obilazak Sabornog hrama Sv. Ćirila i Metodija. Glavna gradska crkva je drugačija od mnogih sličnih građevina podizanih u Bugarskoj u to vreme – građena je od 1897. do 1907. Glavni arhitekt je bio Italijan Rikardo Toskani. Ostalo je zapisano da je u gradnji učestvovao i majstor Kuzman Dimitrov iz Makedonije.

Morski park

Morskata gradina, park koji pet kilometara sledi liniju obale između grada i Crnog mora, uzdignut na leđa ravnog brega, zaista je lepo uređen. Tu i tamo nailazimo na skulpture. Na sve strane su klupe. Osmislio ga je 1910. pejzažni arhitekta Georgi Duhtev. Vetrovit pojas između centra i mora pretvorio je u jedan od najlepših parkova Bugarske. Duhtev je voleo egzotične biljke pa je sa svih kontinenata nabavio više stotina sadnica.

Početkom osamdesetih bugarski komunisti su usred Morskog parka podigli Panteon – spomenik palim antifašističkim borcima. Jedan posetilac iz Srbije prokomentarisao je zlobno da bi svi bugarski antifašisti iz Drugog svetskog rata mogli da stanu na površinu ovog monumentalnog spomenika.

Šetnja ovim parkom po sunčanom danu zaista čini dobro i duši i telu. U parku je smešten i čuveni kasino, koji je sada kulturni centar sa letnjom binom.

Nama je najlepše trenutke donelo obično sedenje na klupi. U podnožju brega na kojem je park pružila se prostrana gradska plaža. To je jedinstven spoj senovite gradine i crnomorskog pejzaža.

U luci

Grad je nastao tu gde se Gornjotračka ravnica završava zalivom. Sa jedne strane je okružen sa tri jezera, a sa druge opasan Crnim morem, pa nije imao kud – voda mu je postala sudbina. U luci je smeštena bugarska crnomorska ribarska i vojna flota, obalska straža.

Za ekonomski život isto tako je važna obližnja rafinerija nafte koja je u vlasništvu ruskog „Lukoila“ i najveća je rafinerija nafte na evropskom jugoistoku. Aerodrom je drugi po broju letova u Bugarskoj. Iako ima značajnu industriju, turisti vole Burgas.

Kada smo posle duge šetnje parkom i plažom stigli u luku, shvatili smo da je jedan njen deo upravo preuređen po volji gostiju. Restorani i šetalište napravili su prijatno mesto od područja, koje je u svakom lučkom gradu pomalo nalik na teretnu železničku stanicu.

Nad crnomorskom pučinom zalazilo je sunce. Bili smo u velikom restoranu napravljenom u bivšem skladištu, odmah uz dokove. Riba na tanjiru miriše onako kako treba da miriše sveža riba sa roštilja. Vreme provedeno ovde podsetilo me na lisabonske dokove i restoran u kojem smo takođe osećali da je to jedino mesto za taj trenutak i taj dan.

Iz restorana u dugu baštu uz vodu jela iznosi – robot na točkovima. Pomislim da ovaj bugarski restoran prednjači u otklanjanju osnovne bugarske turističke slabosti – mrzovoljnih konobara.

Posle obeda šetamo lukom. Poneka trošna kuća u četvrti čuva uspomenu na dane kada su ovde bile zadimljene krčme obalskih radnika. Ne mogu a da ne pomislim na grčkog pesnika Kostu Varnalisa koji je rođen u ovom gradu davne 1884. U Atini je sa njim drugovao i na njegove stihove muziku napisao Mikis Teodorakis. „Sudbonosni" je postala himna svih nesrećnih i potlačenih pijanaca u mračnim tavernama.

Na ulazu u luku, u jednom parku klupe su napravljene kao knjige. Na jednoj od njih čitam pesmu Petje Dubarove More: More se zaogrće prelepom čipkom / ah, kako nežnom i srebrno-belom… Alge su za pesnikinju u tom penušanju „žive balerine".

Pesnikinja nije živela dugo. Rođena je 1962. Ubila se sa 17 godina, 1989. kažu zbog nesrećne ljubavi prema jednom Šveđaninu.

Vreme je da se rastanemo od Burgasa. Grad je uspeo da nas iznenadi mnogim svojim licima. Neka nisam spomenuo. Park ispred Opere sa spomenikom u obliku starinskog gramofona. Jednu običnu sporednu ulicu u koju smo zalutali. Džezve u izlogu. Molo koje na kraju plaže zadire daleko u more. Zgradu železničke stanice. Spomenik majčinstvu usred parka.

Lepo je da Petjin grad nije zaboravio tragičnu pesnikinju. Da su njeni stihovi o moru ispisani na jednoj klupi-knjizi. I da mogu da ustanem sa klupe i na odlasku pomislim kako ću Burgas i Crno more, koje mu stalno šapuće ljubavne stihove, pamtiti po stihu u kojem su ogrnuti čipkom boje šampanjca.