Kanina, rodno mesto mati Angeline, ktitorke manastira Krušedola

Na brdu iznad Valone, grada nastalog na mestu gde se spajaju Jadransko i Jonsko more, u kome se nalazi jedna od tri najveće luke u Albaniji, odakle su srpski vojnici prevezeni brodovima na Krf tokom Velikog rata, u kome poslednjih godina letuje veliki broj naših turista, nalazi se malo, razuđeno mesto, lepog imena Kanina.

O sebi čuva još lepšu i nesvakidašnju priču iz vremena kada je Valona bila seoce, luka gde su kroz istoriju pristajali brodovi koji su iz raznih krajeva tu dolazili da trguju najfinijim tkaninama, svilenim nitima, začinima i drugom robom koja je stizala sa Dalekog istoka.

I baš zato što je luka bila na takvom mestu, na svojevrsnoj raskrsnici Istoka i Zapada, na brdu iznad nje, ne tako udaljena od glavnih zbivanja, sazidana je Kanina, tvrđava koje je bila sedište mnogih albanskih vladara.

Nisam ni slutila na kakvu ću dobrodošlicu naići kada sam se jedne kasne letnje večeri uputila ka Valoni, da bi sutradan obišla Kaninu, rodno mesto mati Angeline, ktitorke manastira Krušedola, despotice poslednje srednjovekovne srpske države.

Valona je te večeri vrvila od turista, na velikom šetalištu Lungomare sa svih strana dopirao je i naš jezik pa sam odustala od ideje da pitam prolaznike koje sam srela odakle su, što inače imam običaj da činim. Na ulicama sam videla automobile beogradskih, niških, novosadskih tablica, iz Vranja takođe. Bila sam zadovoljna tom slikom.

Do Kanine koja je svega četiri kilometra udaljena od Valone, pošla sam s predsednikom tog sela, Barećom Sadirajem, ponosnim pilotom avijacije Envera Hodže, koji penzionerske dane provodi veoma aktivno, promovišući istorijske vrednosti mesta u kome je rođen, trudeći se da mu bar približno povrati sjaj koji je vekovima imalo.

Prva stanica bio nam je kafić u centru. Taj nadasve simpatični sredovečni čovek, oduševljen time što se, eto, neko iz Srbije interesuje za Kaninu i mati Angelinu, potrudio se da mi taj vikend, proveden u njegovom društvu, ostane u veoma lepom i posebnom sećanju.

S ponosom nam je pričao o izgradnji tvrđave u Kanini o vladarima koji su tu stolovali, o vezama porodica Arijaniti – Branković, o svetiteljima koje je iznedrila Kanina, ali i imenima koja su ostavila traga u istoriji i kulturi tog dela južne Albanije.

„Istorija Kanine ostala je zapisana u zidovima nekada velelepne tvrđave, u kojoj su, kako su arheolozi utvrdili, bile i kuće za stanovanje, pa je život bio organizovan unutar i van njenih zidina. Imala je oko tri stotine kuća koje su bile građene i utvrđene baš kao i sama tvrđava.

Vekovi koji su prohujali od antičkog perioda, preko srednjeg veka do danas vidljivi su na ostacima zidina. Kanina je drevno naselje od vremena Pelazga, zatim Ilira. Kanina je Reginina, Đerđa Arijanitija, Donike Kastrioti, plemića i vezira, Ismaila Ćemala Vljore, osnivača albanske države, profesora doktora Isufa Ljuzija.

Selo ima dugu istoriju i podarilo je mnoge važne ličnosti. „Mogu vam reći da je jedinstveno u svetu jer je iznedrilo i četiri sveca”, nadahnuto nam je pričao Bareć.

Iz seoskog kafića, odakle se prostire prelep pogled na grad, uputili smo se ka tvrđavi, Bareć mi je usput pričao o svetiteljima koji su rođeni u Kanini, Svetom Lefteru, Danktiju, Svetoj Paraskevi i mati Angelini. O tome da danas selo ima oko pet stotina kuća i dve hiljade dvesta stanovnika, koji se mahom bave poljoprivredom ili rade u Valoni.

Međutim, imajući u vidu da je Albanija iz godine u godinu sve traženija destinacija turista iz svih krajeva sveta, a da Kanina sem tvrđave i predivnog pogleda na grad može još mnogo toga da ponudi, stanovnici sela rešili su da se okrenu turizmu.

Bareć nas je odveo do jedne kuće, kojoj je vlasnik vraćao nekadašnji izgled. Kuća je pod zaštitom kao spomenik kulture, zidana je od posebnog kamena kao i sama tvrđava. Kada bude rekonstruisana u njoj će biti otvorena prva seoska bujtina (hostel) za prijem gostiju.

Bareć se nada da će time krenuti razvoj turizma Kanine, u kojoj će moći da uživaju svi oni koji žele da budu daleko od gradske vreve, a opet blizu mora.

Kada smo se popeli do tvrđave, dočekalo nas je veliko prostranstvo i Spartak Ziberaj, radnik u tvrđavi Kanina, koja je pod zaštitom Ministarstva kulture Albanije kao spomenik od izuzetnog značaja. Rekao nam je da u tvrđavi radi više od 10 godina i da se broj turista iz godine u godinu povećava, da je obilaze turisti iz istočnih zemalja, ali najveći broj njih iz zapadne Evrope. Španci, Francuzi, Nemci... ove godine ju je posetilo više od 4.000 turista.

Kaže nam da je, prema predanju, Kanina podignuta u trećem veku pre nove ere, da ju je u šestom veku nove ere obnovio Justinijan, i da su tokom srednjeg veka u njoj stolovali albanski kneževi. Tokom 15. veka bila je centar južne Albanije, Himare, Laberije i drugih provincija.

Šetajući po livadi unutar tvrđave, koja se prostire na tri i po hektara, posmatrajući turiste koji su se slikali na ostacima jedne od kula i zidinama koje su nekada opasavale grad, razmišljala sam o razlogu mog dolaska u Kaninu. O mati Angelini, o despotu Stefanu Brakoviću, o njihovoj ljubavi, sudbini, o tome kako su se dva naroda poštovala, uvažavala, pomagala, trgovala i zajedno se borila protiv osvajača.

Misli mi je prekinuo Bareć, koji je s puno ljubavi i radosti, s ponosom pričao o poštovanju između porodica Arijaniti i Branković. Iako musliman, bektaš, Bareć u svom novčaniku nosi ikonicu mati Angeline.

Pilot s izvrsnim poznavanjem istorije svoga kraja prenuo me je iz razmišljanja rekavši: „Znaš li, kada je bio boj na Kosovu, Đerđ Arijaniti, koji je bio vladar Himare, Kanine, Malakastre, Berata i Čermenike, borio se zajedno sa srpskom vojskom protiv Turaka?”

Ukratko mi je ispričao i životni put mati Angeline od Kanine preko Italije do Srema. I sama sam dosta istraživala o njoj, čitala knjige i radove naših istoričara koji su pisali o Brankovićima, o Smederevu, ali najlepši prikaz mati Angeline našla sam u knjizi Ljiljane Habjanović Đurović Zapis duše.

O Mati Angelini u Valoni sam razgovarala i sa albanskim istraživačem, piscem, etnologom, profesorom albanskog jezika i književnosti dr Bardošom Gačeom. Taj susret mi je ugovorio ljubazni domaćin Bareć za nedelju pre podne ispred Sat kule u gradu.

Profesor mi je potvrdio da između Srba i Albanaca postoji izuzetna istorija sjajnih odnosa kojima je dominiralo međusobno uvažavanje i poštovanje i da oni, prema dokumentima u koje je imao uvid, traju još od drugog veka nove ere. Ispričao mi je da je Đerđ Arijaniti, otac mati Angeline, izuzetna ličnost istorije albanskog naroda.

„Đerđ Arijaniti vladao svojim oblastima četrdeset i pet godina, bio je u izuzetnim odnosima sa svim kneževinama na Balkanu i u Evropi. Bio je u dobrim odnosima i knezom, a kasnije despotom Đurađom Brankovićem“, navodi profesor.

„Ćerka Đerđa Arijanitija, Angelina, udala se za sina Đurađovog, Stefana. Arijaniti i Brankovići bili su veliki ratnici Balkana, u ratovima protiv Osmanskog carstva, ali i protiv drugih sila. Moram da naglasim da je Đerđ Arijaniti bio obrazovan princ. Njegovo ime se pominje u svim međunarodnim dokumentima do njegove smrti.

Postoje sačuvani sporazumi koje je imao sa srpskim despotom o ekonomskim i kulturnim odnosima Brankovića i Arijanitija. Primera radi, majka mati Angeline iz isto tako slavne porodice Muzaka kupovala je robu u Veneciji, u Napulju, ali je kupovala i u Beogradu, jer je želela da ima odeću tog vremena, to je bila civilizacija tog vremena”, ispričao mi je profesor Gače, s kojim sam razgovarala ispred zgrade Etnografskog muzeja.

„Đerđ Arijaniti je imao osam ćerki, tri su bile udate za srpske kneževe, Brankovića, Balšu i Crnojevića, dok je nastarija Donika bila Skenderbegova supruga“, napomenuo je profesor dodajući da su sve Arijanitijeve ćerke bile izuzetno školovane i govorile više jezika.

„Kada su Turci oslepeli Stefana, porodica Arijaniti se brinula o njemu nekoliko godina, a zatim mu je dala devojku za ženu. Iz tog braka rođeno je troje dece. Posle muževljeve smrti, Angelina se posvetila veri, gradeći crkve i manastire. Takođe, bila je veliki dobrotvor.

Ako pogledate tadašnju dokumentaciju, primala je prihode od Venecije, Bugarske i kneza Srbije i koristila ih za pomoć siromašnima, seljacima i ljudima u nevolji. Širila je duh hrišćanstva. Angelina je bila vrlo obrazovana. Iako je i Kanina imala manastir, ona se školovala u Beratu u manastiru Kolđeriji, u kome je svake godine školu pohađalo 400 monaha iz cele Evrope.

Tamo se nisu školovali samo za manastir, već su se obučili za lečenje kožnih i respiratornih bolesti. Angelina je podigla Crkvu Svetog Kolija u selu Trevlazenu, na obali reke Vjose. Osnovala je manastir sa školom da uče ali i da se sklone monasi, jer su malarija i kožne bolesti bile veoma rasprostranjene u polju Mizeće.”

I sama sam bila iznenađena koliko o sremskim Brankovićima, kako ih istoričari zovu, ima sačuvanih dokumenata i napisane literature, ali u javnosti se malo zna o mati Angelini, o njenom životu, o tome kako je čuvala srpsku državnost, volela i poštovala svog supruga... da je i sama iznedrila svetitelja.

Malo se zna o tome da Srbi imaju za svetiteljku Albanku. Ni ja nisam o njoj ništa znala dok nisam došla u Albaniju. A ni ovde se o njoj mnogo ne zna. Volela bih da ovaj moj tekst prodre u mnoga srca naših čitalaca, da se bolje upoznaju sa odnosima albanskog i srpskog naroda kroz istoriju, da njime doprinesem toleranciji i međusobnom poštovanju kakvo je bilo tokom vekova.

I sada kada pišem ove redove misli me vraćaju Kanini, Mati Angelini, ali i pilotu Bareću Sadiraju, po kome ću takođe pamtiti to mestašce na brdu iznad Valone, po njegovom osmehu, veselim očima, gostoprimstvu koje nam je ukazao, ali i njegovoj radosti kada sam mu predložila naš običaj bratimljenja sela. Da se Kanina pobratimi sa Krušedolom.

Rastali smo se uz moje obećanje da ću raditi na tome i da ću mu uzvratiti gostoprimstvo i u Srbiji organizovati posetu Kupinovu, manastiru Krušedolu, ali i malenoj Sretenjskoj crkvici u selu Krušedolu koju je mati Angelina sazidala kao hram nekadašnjeg ženskog manastira posvećenog Svetom Jovanu Zlatoustom. Neka se molitvama Svetoj Mati Angelini naši planovi ostvare.

Praznik Sv. mati Angeline Srpska pravoslavna crkva obeležava 12. avgusta.