Meteori, manastiri sazidani nebu pod oblake

O manastirima na Meteorima, stenama koje se izdižu nad najvećom i najplodnijom ravnicom Tesalije, nisam znala mnogo pre nego što sam s prijateljima krenula put Grčke.

Informisala sam se na internetu i naoružala znanjem o tome kada koji manastir treba obići, koje je njihovo radno vreme, kako je najlakše do kog manastira stići, koliko stepenika do njih vodi, u koje doba dana su najveće gužve, kada su sazidani, kome su posvećeni, nadajući se da ću duhovnu žeđ svoje radoznalosti utoliti na licu mesta, ali to osećanje duhovnosti zamalo mi je izmaklo.

Put od Tirane do Kalambake trajao je bezmalo pet sati. Mali, tipično grčki gradić sredinom aprila već je vrveo od turista koji su došli da obiđu to čudo prirode, stene na čijim vrhovima su zazidani manastiri koji su odlukom Svetog sinoda i Vlade Republike Grčke proglašeni za Sveto mesto, nepromenljivo i neprikosnoveno, a Unesko ih je stavio na listu Svetske kulturne baštine 1998. godine.

Budući da smo stigli kasno posle podne u Kalambaku, smeštenu u podožju na samo pet kilometara od Meteora, i da nismo mogli da idemo do manastira čije je radno vreme bilo do 15 časova, odlučili smo se za šetnju i kasni ručak u gradu.

Kalambaka je tog popodneva odisla nekom mirisnom prolećnom smirenošću, restorani su bili prilično popunjeni, nije bilo velike gužve u gradu. Odlučili smo se da sednemo u restoran koji nam je preporučio vlasnik hotela u kojem smo odseli.

Bio je to lep, pravi grčki restorančić, s belim stalnjacima u centru grada na samom trgu. Ono što me je iznenadilo jeste da restoranski meni gotovo da nije nudio ništa od posnih jela. Grčka je pravoslavna, post je u toku. Bez obzira na to što nam se kalendari razlikuju, Vaskrs slavimo istog dana. Meteori su tu... Kada smo tražili posnu hranu, konobari su nas sa čuđenjem gledali. Zašto? To mi je i sada ostalo nepoznanica kao i odgovor na pitanje imaju li i oni post, tj. da li se pridržavaju posta.

Veliki Meteor

Pogled na stene Meteora odozdo iz Kalambake je impresivan, i sve vreme privlači pažnju. Dogovorila sam se s prijateljima da rano ujutro krenemo put manastira i obilazak počnemo od najvećeg Meteora, jer je taj manastir gradio i u njemu se zamonašio i upokojio poslednji srpski vladar iz loze Nemanjića – Jovan Uroš, monaško Joasaf. Bio je car Srba, Grka i Albanije, ali je vladao samo Tesalijom između 1369. i 1372. godine, a onda je abdicirao i zamonašio se.

Na lepo uređen parking stigli smo među prvima, prodavci suvenira polako su otvarali kioske s raznom robom koja se inače prodaje na takvim mestima. Brojanice, tamjan, provesci s likovima svetitelja, skulpture junaka grčke mitologije, zastavice, čajevi, med, rakija... za svakoga po nešto.

Manastiri se otvaraju u pola deset, ali parking počinje da se puni već pola sata ranije, naročito ako tog dana dolaze i organizovane ture autobusom.

Očekujte poveću gužvu!

Uz mali napor lepo uređenim stepenicama popeli smo se do manastirskih vrata. Sve je odisalo mirom i spokojem koji mi je kvario turistički vodič grupe Kineza, koji su baš kao i mi pohitali da budu prvi gosti manastira tog jutra. Ušli smo u portu manastira, čija je crkva posvećena Preobraženju.

Platili smo ulaznicu od dva evra, na vratima je stajao mladić koji je ženama koje nemaju suknju na sebi delio dugačke marame da se ogrnu, dok su muškarci mogli da uđu i u kratkim pantalonama.

Dakle podsetnik za nežniji pol: u manastir se ulazi u suknji i pokrivene glave. Iako smo bili među prvima, za tili čas stvorio se veliki red, i ogromna gužva u porti manastira, crkvi, muzeju da mi je bilo nelagodno da se krećem među svim tim ljudima.

Monaha nismo sreli, posetioci su razdragano čavrljali, dozivali jedni druge, slikali se s vidikovca odakle se proteže pogled na ostale stene i manastire...

Verujem da monasima uopšte nije prijatno i pitam se gde li uopšte sada nalaze mir, kada ga od turista uopšte nemaju.

Crkva je prelepo oslikana, nazivaju je primerom postvizantijske umetnosti, a manstir koji je prvi izgrađen na Meteorima u muzeju čuva sećanje na uspostavljanje monaškog života kao i mnoštvo crkvenih relikvija.

Ulaz u manastire se naplaćuje, moguće je da bude redova na ulazu. Zabranjeno je slikanje unutar crkava i muzeja, i važno je pridržavati se određenih pravila oblačenja.

Toga dana obišli smo još dva manastira, od njih šest, koliko ih je danas aktivno na Meteorima. Ni u jednom, sem u dvorištu, nije bilo moguće slikanje, a ono što mi je ostavilo poseban utisak jeste freskopis iznad ulaznih vrata crkve posvećene Svim Svetima, manastira Varlaam, koji se nalazi u neposrednoj blizini Velikog Meteora. Na njemu su bila prikazana Mitarstva (neke vrste ispita koje duša prolazi posle smrti na putu ka Bogu) koja sam prvi put videla u takvom prikazu, ali je gužva bila tako velika i narod se tiskao da nisam mogla s mirom da ga razgledam.

Prelepe freske u manastirskoj kapeli Svih Svetih pripadaju čuvenom ikonopiscu iz 16. veka Franku Katalanu. Manastir je sačuvao stari plug koji su nekada koristili monasi, kao i veliko hrastovo bure iz 16. veka u kome su čuvali vodu.

Gužva u manastirima me je podsetila na one koje sam doživela u italijanskoj galeriji Ufici, ili u pariskom Luvru, ali tamo je bilo nekog reda. Jesam u tim muzejima bila dosta davno, ali se sećem, postojala je neka vrsta ograde i sav narod se kretao u jednoj liniji, u istom smeru obilazeći tako razne umetnine i eksponate postavljene u njima.

U manstirima na Meteorima svi se kreću po svom nahođenju i kako kome odgovara, pa se deševalo da smo se i susretali po više puta s nekim grupama stranaca koje su vodili raspričani vodiči noseći zastavice zemlje odakle im je grupa, da im se neko ne bi izgubio.

„Manastiri su pretvoreni u muzeje, sve je prilagođeno turistima i stavljeno u svrhu turizma”, rekao mi je malo razočarano, začuđeno i kroz šapat prijatelj iz Podgorice Darko, koji je na hodočašće išao po mnogim grčkim manastirima.

Iskreno, nismo očekivali turističku atrakciju u koju su manastiri na Meteorima pretvoreni, već malo više mira, duhovnosti, spokoja...

U manastiru Sv. Stefana, koji se nalazi na drugoj strani, suprotno od Velikog Meteora, a koji je jedini ženski, ponovila se ista slika, red za kupovinu ulaznica bio je baš onakav kakvog se sećam iz Luvra.

Posetioci su strpljivo čekali na ulaz. On je daleko najpristupačniji, jer se do njega stiže mostićem.

Nalazi se na visini od 300 metara pa je iz njegove porte predivan pogled na Kalambaku, Tesaliju, reku Pinios i planinski venac Pindos. Manastir ima dve crkve, jednu posvećenu Sv. Stefanu i drugu Sv. Haralambosu, čije se mošti tu čuvaju.

Pošto smo se ranije dogovorili da prisustvujemo nedeljnoj liturgiji u nekom od manastira, kod monahinje koja je radila u suvenirnici raspitala sam se da li je to moguće.

Pitala me je odakle sam i da li dolazim s grupom. Pošto sam joj objasnila da nas je četvoro, da smo svi pravoslavne vere, dobila sam blagoslov da dođemo sutradan u 6.30. Dala mi je uputstva gde i na koja vrata da zvonimo.

Tako se završio naš turistički obilazak svetinja na Meteorima.

U nedelju smo već u 6.15 bili pred manastirskom kapijom. Tek je počelo da sviće, jeza mi je prolazila kroz telo, ne zato što je bilo hladnjikavo već zbog bojazni da li će nam otvoriti vrata... da nas nisu zaboravili.

Pošto smo sačekali neki minut, čuo se tup zvuk interfona i otvaranja električne kapije. Ulazna teška i velika manastirska vrata bila su odškrinuta, čekali su naš dolazak.

Popeli smo se širokim stepenicama, koja kroz portu vode do crkve posvećene Sv Haralambosu. Unutra je sve mirisalo na tamjan. U mraku koji je ponegde razbijala svetlost upaljenih kandila jasno se razabirala molitva sveštenika koji je služio liturgiju.

Monahinje su se tiho kretale po crkvi, kao da lebde, jedna od njih rukom nam je pokazala na mesta gde treba da sednemo.

Žene s jedne, muškarci s druge strane. Za obe pevnice stajale su monahinje, i anđeoskim glasom pevale liturgiju. Nisam uspela da ih prebrojim, samo sam se pitala gde su bile tokom jučerašnje gužve u manastiru, gde nađu svoj mir, sve su bile mlade. I igumanija je bila izuzetno mlada. Sve vreme liturgije stajala je rukama oslonjena na stasidiju (stolicu za igumaniju) i davala blagoslov svim vernicima koji su tog jutra došli u crkvu. Oni bi prvo celivali prestonu ikonu, mošti svetitelja i pre nego što odu na svoja mesta, ljubazno bi pozdravili Igumaniju, celivajući joj ruku...

Trudila sam se da bar nešto prepoznam od liturgije i uporedim je sa liturgijom koja se služi u našim crkvama. Nisam uspela, pa čak ni Gospodi pomiluj da razaznam. S druge strane, liturgija u albanskim crkvama, kao neuka rekla bih, od naše se razlikuje samo u jeziku na kome se služi.

Da li smo bliže Bogu, ukoliko se popnemo tako visoko. To pitanje je ostalo da visi u vazduhu. Posle liturgije vratili smo se do hotela ne progovorivši ni reč među sobom. Još pospana razmišljala sam o utiscima koje mi je poseta Meteorima ostavila.

Opisala bih ih kao mesto gde se neverovatna priroda srela s arhitekturom, a čovekom s verom i snagom volje. I zaista su fascinantno remek-delo pravoslavne arhitekture i prirode, duhovnosti i mira. Jedinstveno mesto hodočašća za vernike i turiste iz celoga sveta.