Miodrag Todorović, doktor sa Sejšela: Kako sam pod kokosovom palmom podigao sinove

Upoznali smo se godinu dana pre eksplozije, kad sam prvi put bio na Sejšelima, a doktor Miodrag Todorović je nepun mesec uoči nemilog događaja pomogao da u Muzeju knjige i putovanja otvorimo kutak Sejšela, jedan od retkih u svetu.

Ovo je životna priča Srbina sa Sejšela koji je, uz gotovo celokupno stanovništvo, lečio i sve predsednike Sejšela.

O eksploziji magacina

„Eksplozija se dogodila naspram mojih vrata. Tu je sad krater dubok trinaest metara. Zamislite kolika je to snaga bila! Kao u Bejrutu... Porušeno je mnogo domova. Srećom, to je poslovni deo grada, pa iako je razoreno mnogo zgrada, u njima tokom noći nije bilo ljudi. No, mnogi su se probudili izranavljeni, prekriveni srčom, staklom, kršom – skoro dvesta ljudi je povređeno. Taj deo grada izgleda kao ratna zona. Samo čudom niko nije poginuo”, priča Todorović i kaže da mu najteže pada situacija u kojoj se našlo desetak mladih zaposlenih u njegovoj klinici.

Taj mladi svet je bio oduševljen poslom, vole da pomažu, da leče i razume se da su pomislili da će izgubiti posao.

„Prevalio sam šezdesetu, ali nisam želeo da zatvorim kliniku zbog njih. Sada smo u iznajmljenom prostoru, ali i dalje kao da smo u ratnom stanju”, svedoči Todorović pun optimizma, mada je ubeđen da od države neće dobiti nikakvu pomoć.

 Savetovali su ih da naplate štetu od osiguranja, i dr Todorović jeste osiguran, ali:

„To osiguranje ne pokriva rušenje do temelja. Ko je to mogao da predvidi i očekuje?! Život ide dalje, ne vredi da budemo teška srca.”

Pravih domorodaca na Sejšelima nema, svi stanovnici su ovde pristigli u poslednja dva veka. Pravi sejšelski domorodac je – Miodrag Todorović.

Šta sam saznao o doktoru Miši dok ga nisam upoznao

Kada sam tek stigao na Sejšele, kome god sam pomenuo da sam iz Srbije, odmah bi rekli: Doktor Todorović! On je iz tvoje zemlje! Lečio mi je babu, tetku, ujaka, strinu, majku, ljubavnicu...

Brzo je postalo jasno da je u ovoj maloj zajednici doktor Todorović neka vrsta narodnog heroja, čovek koji je svakome u nekom trenutku izašao u susret. 

Sejšeli sada imaju 104.000 stanovnika, a kada je Todorović ovde stigao, krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, imali su svega 57.000 ljudi.

Doktori su tad bili retkost, a naročito oni sa toliko plodonosnog znanja i iskustva. Upravo zato je i stigla molba Jugoslaviji sa malenog arhipelaga koji predstavlja tek stotinak zelenih tačkica u plavetnilu Indijskog okeana (najveće ostrvo je dugačko svega 27 kilometara), da pomogne i u sektoru zdravstvene zaštite.

Uskoro se navršava pola veka od 1976. godine, kada su Sejšeli dobili nezavisnost i, ubrzo, podršku i prvu pomoć od Jugoslavije. Na osnovu sporazuma o tehničkoj saradnji iz iste godine, na desetine jugoslovenskih stručnjaka – doktora, sportskih trenera, televizijskih stručnjaka, arhitekata, inženjera – tokom naredne decenije i po dolaziće da pomažu Sejšelima, obogaćujući i sopstvene živote.

„Postali smo Sejšelci!“

„Bio sam mlad, puno sam znao, i oni su me molili da ostanem, ali ja to nisam želeo. Tad sam već radio na fakultetu, pa sam se vratio u Beograd. Sejšelci su više puta insistirali kod jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova da me, gotovo na silu, vrate na njihova ostrva“, rekao mi je u jednom od naših prvih razgovora dr Miodrag Todorović.

Njegova nespremnost da ponovo ode na kraj sveta u našem tadašnjem ministarstvu izazvala je čuđenje i negodovanje, jer bila je retkost ali i velika čast da države tako mole za istog čoveka, ma kakav on stručnjak bio.

„Tako sam se vratio, ali sam poveo i porodicu. Planirao sam da odradim to što moram i da svi zajedno dođemo kući. Onda su počeli ratovi…“, nastavio je svoju priču doktor.

Boravak u malenom izolovanom društvu nije mogao u potpunosti da zadovolji težnje mladog profesionalca.

„Kada otkrijete tako biserno mesto, čak iako ne ispunjavate u potpunosti svoje profesionalne želje, dobijate lepotu koja zavređuje svaku žrtvu. Na sreću, uspeo sam i profesionalnu strast da zadovoljim, radeći od južnoafričkog Kejptauna, preko Mauricijusa, do Singapura, na jednom velikom prostoru, gde su Sejšeli na sredini okeana, između Istočne Afrike, Bliskog i Dalekog istoka.“

Prolazile su decenije. Miodrag Todorović, znan kao “Doktor Miša” proveo je više vremena na Sejšelima nego u bilo kojoj drugoj državi. Odomaćio se, prihvatio lokalne običaje, u punom smislu postao meštanin:

„Moja deca su odrasla na plažama, među kokosovim palmama. To je bio važan doprinos njihovom poimanju sveta. Postali smo Sejšelci! Ali, ljubav prema Srbiji ne jenjava i rado se vraćamo u domovinu, tako da mi je jedan sin sad u Beogradu sa porodicom, a drugi na Sejšelima. Srećemo se unakrsno, gde kad možemo.“

Klinika je preživela i požar

Kada sam stigao na Sejšele, danima sam pokušavao da stupim u kontakt sa gospodinom doktorom. Poslao sam mu pismo preko zvaničnog imejla. Nekolicinu prijatelja, koji su kazali da ga znaju iz viđenja, zamolio sam da ga potraže. Ispostavilo se da je, nedelju dana pre mog dolaska, u zgradi u kojoj se tad nalazila njegova klinika izbio veliki požar, koji je zahvatio i njegove radne prostorije. Doktor ni tad nije očajavao, samo je bio više zauzet nego obično.

Javio mi se kao da me poziva stariji brat, posavetovao me kojim putevima da prođem i pozvao u svoj dom na večeru.

Dočekao me je sa suprugom Natašom i odveo do trpeze prepune morskih plodova, pokazavši mi uzgred ono što me najviše zanima – knjige spremne za sejšelski kutak u Adligatu.

Za stolom doktor Todorović priča zaneseno, sa puno usredsređenosti, znanja i neobičnih informacija, pa kad završi izlaganje, slušalac bi da čuje još ponešto...

Na Sejšelima je toliko dugo da, kojem god je Srbinu ustrebala pomoć, svi bi se njemu obraćali.

Počasni konzul Srbije na Sejšelima

Kako bi to svesrdno angažovanje bilo ozvaničeno, Todorović je 2000. godine dobio status počasnog konzula Republike Srbije na Sejšelima.

Bilo je raznih situacija, uglavnom izgubljenih dokumenata, isteklih lokalnih dozvola za boravak, neophodnost overe venčanog lista...

Da podsetimo, počasni konzul se imenuje po zaslugama i časti, dakle doktor Todorović nije politički nameštenik i nije plaćen za svoj posao. Ali, jeste predstavnik države i uvek je na usluzi našim građanima. 

Kako je Užice postalo prezime

Ispričao mi je doktor anegdotu prema kojoj je jedan čovek koji je došao iz naših krajeva, ne zna se kad ali očigledno Užičanin, u razgovoru sa meštanima često pominjao svoj rodni grad, Užice, i nastalo je prezime, verovatno po francuskoj transkripciji – Uzis. Dosta sejšelskih porodica se sad tako preziva, kaže mi doktor.

„Kada sam stigao na Sejšele krajem osamdesetih godina, upoznao sam unuku ili praunuku tog, verovatno prvog Srbina na Sejšelima, kojem sad ne znamo ime. Bila je lošeg zdravlja, a njen sin mi je rekao da joj je celoga života najveća želja bila da vidi Užice, odakle prema predanju potiču. Ja sam tad sa sobom poneo nekoliko promotivnih knjiga o Jugoslaviji, da ih podarim važnim ljudima. U jednoj knjizi je na dve strane bila prikazana panorama, u to doba, Titovog Užica. Zatekao sam ženu na samrtnoj postelji, prineo joj knjigu i raširio panoramu Užica. Veću sreću je teško zamisliti! Bila je ushićena. Sutradan je spokojno preminula", priča doktor Miša, dok ispijamo sejšelski rum takamaka, i dodaje da se za nostalgičnu baku pouzdano znalo da je direktan potomak tog Užičanina, ali da je posle u njegovu ordinaciju dolazilo mnogo pacijenata koji se prezivaju „Užice“.

„Prošlo je stoleće, mešali su se, na Sejšelima je promiskuitet veliki, žene često rađaju decu sa različitim muškarcima, a stvar naročito komplikuje to što pokatkad uzimaju prezimena porodica sa kojima nisu u srodstvu. Ili je naš Užičanin bio veoma aktivan”, u šali kaže Todorović i dodaje da su na Sejšelima neretka srpska imena kao što su Dara, Drina, Tara, Vesna.

O srpskim genima i toponimima

Sejšelci su liberalni u preuzimanju tuđih imena i prezimena, objašnjava doktor:„Jednom u bolnici zatekao sam stare prijatelje, jednu muslimansku porodicu sa odojčetom. Pitam šta je sa bebom, oni kažu temperatura i povraćanje... Uzmem istoriju bolesti i pročitam ime: Miodrag. Zbunjeno ih pogledam, a oni kažu: ‚Izvinite, mi smo njemu dali vaše ime, jer smo vas mnogo zavoleli.‘“

Tako se dešava da ljudi uzimaju i druga prezimena bez ikakve rodbinske povezanosti. Teško je tačno utvrditi ko je čiji potomak, osim genetskom analizom.

„Ukoliko bi se otkrio naš gen i2a, tek tad bi se moglo ustanoviti ko je kome bio tata, pošto se taj gen prenosi muškom lozom. Možda ću se jednom i time pozabaviti... No, zna se da je prvobitno stanište 'srpske' porodice ostrvo Pralen, a sada ih ima svuda", priča Todorović i ističe da su i pojedini geografski toponimi u vezi sa Srbijom.

Izgleda kao da su naši, mada je teško utvrditi kako su nastali. Jedan kutak Sejšela se, recimo, zove „kuća“.

„Na kreolskom ta reč nema nikakvo značenje. Vlasnici imanja mi rekoše da je prethodni vlasnik taj prostor tako zvao, a i on ga je preuzeo zajedno sa imenom od vlasnika pre njega. Daljim istraživanjem zaključio sam da je tu možda živeo neko s naših prostora pre stotinu ili stotinu pedeset leta. Ali, dokaza za to je vrlo malo”, deli doktor Todorović razne zanimljivosti sa gostima i podseća na sejšelsko Kosovo, koje sam imao prilike da posetim.

Uticajna srpska zajednica

Došao je iz Jugoslavije, koja je među prvima Sejšelima pružila podršku i pomoć, pa mu je i to pomoglo da bude dočekan srdačno i prijateljski. Oduvek je, kaže, bio ponosan što smo na tako dobrom glasu. Sejšelski studenti su dobijali jugoslovenske i srpske stipendije, ali se događalo da ih ne iskoriste, pošto su Sejšeli mala zemlja, srpski jezik im je težak, a studenti radije odlaze u veće evropske centre. Pa ipak se, tokom decenija, sabralo dosta uticajnih ljudi koji su završili školovanje u Beogradu, naučili srpski i vezali se za našu zemlju. Stvorila se solidna, uticajna srpska zajednica, premda su to većinom Sejšelci...

I danas je, kaže, politički odnos prema nama korektan. „Na državnom nivou su odlučili da nas podrže da dobijemo Ekspo izložbu, i to nije mala stvar. Nisu, i ne mogu biti uvek na našoj strani – recimo, kada se radilo o prijemu Kosova u Interpol, bili su uzdržani. Oni žive od donacija. Ali, donatori se polagano smenjuju. Nekada su ih finansirale Francuska, Engleska i Amerika, a sada Kina i arapske zemlje, ali i pojedini šeici koji su po Sejšelima podigli velelepne vile."

"Ni manjeg mesta od Sejšela, ni veće raskrsnice svetova, sastajališta ljudi, poprišta događaja. Jednostavno, na malom prostoru ne možete da se mimoiđete. Upoznao sam predsednike Mozambika, Mauricijusa, Madagaskara, sa njima sarađivao preko ministarstva za koje sam radio... Sve to učini vaš život drugačijim, sve je isto, ali… kao kad rukavicu izvrnete naopačke. Ostaju prsti, sve je isto, ali je drugačije, jer smo na južnoj hemisferi", završava svoju priču Todorović dok polazimo na terasu da uživamo u veličanstvenom zalasku sunca nad Indijskim okeanom.