Ronjenje uz ajkule željne seksa

U akvarijumu u Port Sudanu upoznao sam Hansa, visokog mišićavog crnca kratke kovrdžave kose, duge brade, vlasnika kompanije „Oktopod“, koja organizuje zarone na koralne grebene Crvenog mora.

„Duž sudanske obale proteže se uzak pojas planina – to je kičma Sudana! A u moru dužinom od dve hiljade kilometara od Somalije do Egipta  nalazi se kičma Crvenog mora – koralni greben nastao pre šest ili sedam hiljada godina. Više od hiljadu vrsta riba živi na njegovim padinama, a stotinak samo tu i nigde više na svetu. Voda je prijatnih 27-28 stepeni, kao u kadi. Crveno more je najsevernije tropsko more na svetu, zbog tople vode omogućava razvoj života kakav se malo gde sreće, ali ova temperatura ne pogoduje planktonima i algama, pa je more čisto, barem sudanski deo. Neistraženo je i nedirnuto, malo je ronilaca koji silaze u njegove dubine“, priča u dahu Hans, dok mi pruža vizitkartu i poziva me da druženje nastavimo, ali na dnu Crvenog mora.

„Otkud ti ime Hans? Ne zvuči baš kao sudansko ime?“

„Moj otac je pomagao Hansu Hasu, slavnom roniocu i po njemu mi dao ime. To je austrijski biolog, jedan od prvih ronilaca modernog doba koji je osmislio prvu podvodnu kameru, načinio prve fotografije i snimio prvi film 1940. godine u dubinama okeana. No, Hansa je istinski proslavio film o koralima Crvenog mora snimljen upravo u našim vodama emitovan 1951. godine. Hans je objavio 32 knjige i snimio 73 filma“, podučava me mlađi Hans, ali ja već odavno znam za ovog velikana poznatog po rečima „Želim da se pod vodom krećem kao riba među ribama“.

U doba kada je stari Hans zaranjao, to je činio malo ko: on je bio istinski pionir koji je u tolikoj meri popularizovao podvodni svet da se smatra ocem današnjeg ronjenja, a nastavak svog prvog podvodnog filma snimio je u Jadranskom moru, pokraj Dubrovnika.

Kada je prvi put zaranjao, Hans je sâm morao da osmisli opremu za ronjenje, boce, ili bolje reći u to vreme torbu sa vazduhom koju je postavio na leđa pošto mu se nije dopadalo da bude na grudima, a on je stvorio i posebnu vrstu ribolikih nožnih peraja.

A pod vodom – magičan, nepoznati svet! Hans je napravio prvu podvodnu kameru zato što mu prijatelji nisu verovali kada bi im pričao šta je sve ugledao pod vodom. Ni meni, kada sam se vratio sa svojih prvih putovanja po džunglama Sumatre, po tibetanskoj visoravni ili gradovima u kineskom priobalju, moji prijatelji nisu verovali šta sam sve doživeo. U to vreme nisam uopšte fotografisao, na Tibet čak nisam nosio foto-aparat: činilo mi se da ću škljockanjem pokvariti doživljaj i udaljiti ljude koje srećem. Od tad se mnogo štošta promenilo; sada sam ponosan na foto-arhivu sa putovanja u kojoj se nalazi na stotine hiljada fotografija.

Zahvaljujući Hansu, koji je samo između 1942. i 1953. godine učinio više od dve hiljade zarona, ljudi su prvi put masovno slušali o koralnim grebenima, ajkulama, hobotnicama…

„Pre mesec dana prolazili smo promenadama Beča, a sada prolazimo promenadama na dnu Crvenog mora“, rekao je u svom filmu Hans Has, i ja sam presrećan da ću sada imati priliku da učinim slično poređenje: posle promenada Beograda, stižem i ja među palate od korala i to u jedno od najbogatijih podvodnih staništa planete.

Slobodan sam samo jedno pre podne, tako da ćemo načiniti samo dva zarona. Brodić vodiča Hansa nalazi se na plaži severno od Port Sudana, i mi hitro odlazimo, kako bismo zarone završili pre nego što sunce zasija punom snagom.

„Veća je opasnost od sunčanog udara, nego od podvodnog sveta“, kaže mi Hans, mada ja znam da ronjenje u Sudanu nije za početnike. Oprema je starija, a Sudanci baš ne poštuju međunarodne standarde u njenom održavanju. Najveći problem je nedostatak komore za dekompresiju – ona postoji samo na jednom privatnom brodu.

„More je više puta presušivalo, tako da se na dnu nalazi nagomilana so. Nema mnogo sveže vode, Crveno more je sa okeanom povezano uskim moreuzom odakle slabo dolazi sveža voda, tako da je salinitet veliki“, objašnjava mi Hans, a ja znam da to znači da je zaron teži, tj. da je potrebno mnogo više balasta da bi nas povukao na dno.

Već posle nekoliko metara naišli smo na porodicu velikih raža. Lebdele su tačno iznad nas osvetljene površinom, a manje su se, kao znatiželjni mladunci, spuštale do naših glava. Posle još nekoliko metara ugledasmo krupne oči i oštre zube na dugačkoj ribi zmijolikog izgleda: to je barakuda! Posle prve pojavila se još jedna, a zatim ispred nas počeše da se presijavaju svetlucavi odblesci čitavog jata sa najmanje pedesetak srebrnastih jedinki sa vertikalnim prugama.

Život pod vodom

Uz koralni greben polako se spuštamo na deset metara dubine. Tu su ostaci „Predkontinenta 2“, jednog od najslavnijih podvodnih projekata koji je osmislio francuski okeanograf i naučnik Žak Kusto. Ovde je postojalo podvodno naselje u kojem su ljudi živeli mesec dana kako bi pomerili granice čovečanstva. To je bilo zdanje u obliku zvezde, „svet bez sunca“, kako je Kusto nazvao film o životu na ovim koralima, jedan od 120 njegovih filmova koji su doprineli shvatanju okeana više nego bilo koji drugi projekat u istoriji.

Nažalost, dvojica pionira i velikana podvodnog sveta, Kusto i Hans, nisu bili u najboljim odnosima.

Kusto, nekadašnji pripadnik francuskog Pokreta otpora i kapetan mornarice, takođe je doprineo opremi koju upravo koristim, jer osim peraja dizajniranih po Hansovom modelu, regulator za vazduh na zahtev, po udahu, koji koristim osmislio je Kusto sa inženjerom Emilom Ganjanom. Time je načinio pravu podvodnu revoluciju, pošto su eliminisana nepraktična dovlačenja vazduha cevima ili korišćenje aparata sa zatvorenim ciklusom na maloj dubini.

Kusto je po svetu plovio na svom brodu „Kalipso“, borio se za očuvanje prirode i maštao da će jednom nastati homo aquaticus – podvodni čovek kojem bi, možda, naučnom intervencijom, izrasle škrge tako da može da živi na dnu okeana.

Spustili smo se na deset metara dubine baš na ovom mestu samo zbog Kustoa, jer sam želeo da vidim jedini ostatak njegove konstrukcije koja izgleda kao leteći tanjir na dnu mora, postavljena na četiri nogare i obrasla zelenilom i koralima. Šestorica ljudi živela su u kući-zvezdi trideset dana, dok su dvojica živela na dubini od 27 metara. Upravo posmatram neku vrstu hangara, „garažu“, kako su je zvali, u koju se spuštala mini-podmornica.

U Kustoovom podvodnom domu vazduh je bio bogat helijumom, gasom koji je glas ukućana učinio piskavim i jedva razumljivim, tako da je Kusto predlagao i uvođenje posebnog podvodnog (piskavog) esperanta. Ukućani su gubili apetit, sporije im je rasla kosa, a rane su im brže zaceljivale nego na površini.

Iz svog doma ronioci su mogli da vrše daleko dublje zarone nego sa površine, s obzirom na to da su im tela već bila prilagođena na veći pritisak. Nauka je imala mnogo benefita od ovog projekta čiji su naučni rezultati postali osnova za kasnije pripreme astronauta za letove u svemir.

Zna se da je manje ljudi posetilo najdublje mesto okeana nego što ih je bilo na Mesecu. Dubine mora i okeana su drugačiji svet, nepoznata strana planete, koju nedovoljno istražujemo. Da nije bilo Kustoa i Hansa, pitanje je koliko bismo i danas o našoj planeti znali. Koliko su velika njihova naučna i avanturistička dostignuća, pomeranje granica, toliko je značajna popularizacija na kojoj su radili, jer su zainteresovali stotine miliona ljudi za podvodni svet.

U daljini ugledasmo kako nam se približava jato riba sa prepoznatljivim perajem na telu: to su ajkule! Tek kad se približiše shvatih, po pljosnatom nosu, da su to čekićare. Stotinak jedinki polagano i sličnim tempom, kao da u dogovorenom redu putuju na sastanak, prošlo je pokraj nas. U ovim vodama, kada je doba parenja, ima ih na hiljade, pa ronioci iz celog sveta dolaze specijalno za taj spektakl.

„Ovamo dolaze na mrešćenje. Nije njima do ronilaca, njima je do seksa“, govorili su mi, tako da nisam bio zabrinut.

Zid od koralnih grebena naglo se spušta do dubine od čak sedamsto metara! To što je more duboko i dugačko a usko, znači da ajkule koje žive u njegovim vodama, i to ne samo ove bezopasne, lako zalutaju do obale. Zato je broj napada u obližnjem Egiptu mnogo veći nego u drugim delovima planete, kombinovan sa nekontrolisanim bacanjem otpadnog mesa u vodu, istrebljivanjem riba kojima se ajkule hrane i jurenjem ajkula sa turističkim brodićima. Napada u Sudanu nije bilo decenijama. No i tad to nisu učinile čekićare – od 1580. godine do danas u svetu je zabeleženo samo 17 napada ovih ajkula na ljude, od čega nijedan nije bio sa smrtnim ishodom.

Pravila za ronjenje sa ajkulama

Triput sam ronio sa ajkulama i nikada se nisam osećao ugroženim, ali ih nisam ni izazivao. Poštujem pravila da nikada ne nosim ništa svetlucavo na sebi, ne ulazim u vodu ako imam rane na sebi, ne nosim nikakav nakit, a ne ronim ni rano ujutru ni kasno predveče, kada bi ajkula mogla greškom da me pomeša sa nečim ukusnijim. Pretvarao sam se da sam samo još jedno biće u vodi, koje pritom nije njihova hrana. A zaista, ljudi im nisu interesantni, jer smo previše koščati, pa će me ajkula, tako su mi barem iskusniji ronioci objašnjavali, čak i ako me zagrize – ispljunuti.

„Ajkule napadaju zato što su zbunjene, znatiželjne ili uplašene. Nikada neće namerno napasti čoveka“, slažu se svi ronioci sa kojima sam na ovu temu razgovarao.

Ne verujem da bi mi bila uteha to što me je napala zbunjena ajkula, kao što nije ni ruskom turisti kojeg je jedna slična napola pojela u Egiptu leta 2023. godine. Kada su je ulovili, izvukli su delove unesrećenog turiste iz njene utrobe, sastavili ih sa delovima koje su pokupili na moru i tako sahranili, dok su ajkulu mumifikovali i postavili u lokalni muzej.

No, čini mi se da bi to zgrozilo Hansa, kao što zgražava i sve nas, ljubitelje okeana i svih bića, zato što uteruje strah i širi netrpeljivost prema ovim bićima.

Veća verovatnoća je da će vas ubiti čep od šampanjca nego ajkula

Posle popularnog filma „Ajkula“ naglo je porastao broj ubijenih životinja, a pojedine vrste su dovedene do izumiranja. Zbog veličine ajkula, zastrašujućih zuba i smrtnih posledica njihovi napadi su glavna vest svuda u svetu, mada su zapravo retki. Godišnje se registruje sedamdesetak napada širom sveta, a četvoro ljudi tako izgubi život. Uporedite to sa saobraćajnim nesrećama, udarima groma, ratovima… Za isti period, tj. u toku jedne godine, ljudi u proseku ubiju čak sto miliona ajkula! A posebno treba pomenuti da od više od pet stotina vrsta ajkula, ljude većinom napadaju samo tri vrste: velika bela, tigar i bik ajkula. Ljudi koji vole da se igraju statistikom, lako dokazuju da je daleko veća šansa da vas ubije čep od šampanjca, munja iz vedra neba ili da se slučajno otrujete.

„To su najlepša stvorenja na svetu“, kaže mi Hans kada smo izašli na obalu. Dostojan je svog imenjaka, pošto je stari Hans bio poznat po tome što se širom sveta zalagao za prava ajkula, pokušavajući da dokaže kako su to draga i dobra bića. On je bio među prvima da to javno kaže, a sada se to pretvorilo u čitav pokret, u kojem se i ja pronalazim. Snimio je i film „Čovek među ajkulama“, i tvrdio da je ronio sa njima čak dve hiljade puta, a „samo pet puta bio napadnut“.

No, ajkule su nas brzo napustile, a po koralu koji se spušta sedamsto metara u dubinu, primetismo mekušce sa odbačenim oklopima, nalik džinovskim puževima upalim u slikarsku paletu. Naučni nazivi im odgovaraju izgledu pa vidimo „plesačicu“, „zmaja“, „morskog zeca“, „neven“, „klovna“. Postoji 175 vrsta, a većina žive na ovim koralima, zajedno sa više od hiljadu beskičmenjaka i dve stotine vrsta korala.

Tokom izrona pokraj nas prođe leptir riba, sa grudnim perajima raširenim kao u ptice.

Hans je osmislio teoriju nazvanu „energon“ po kojoj ponašanje svih bića – čoveka, životinja i biljaka – potiče iz istog izvora. Ta teorija neka je vrsta naučnog sumatraizma, pronalaženje tananih niti koje povezuju čoveka sa hrastom i ajkulom.

„Moj poznanik, oduševljen hobotnicama, provodi po osam sati dnevno ispod okeana“, priča mi Hans dok okreće brodić ka obali.

„Kada su ga jednom pitali zar to nije neprirodno, on se naljutio odgovorivši: 'Zar nije neprirodno da vi živite u betonskim zgradama, u betoniranim gradovima, u prljavštini i buci, bez zelenila? To je neprirodno, a more – to je sušta priroda…' “

Izlazimo na plažu, kad u plićaku ugledah malenu tigar ajkulu! Nasukala se, više je u pesku nego u vodi, praćaka se svom snagom, ali je i snaga i život polako izdaju. Mlađani Hans joj pritrča, uze je u ruke kao bebu… Sve znanje o ajkulama nekud mi nestade i ja se uplaših da će Hans završiti kao ručak u dubinama. Instinktivno zatvorih oči, kad začuh – buć! Nestala je u dubinama, a Hans se zadovoljno osmehivao, pozivajući me da požurim, čeka nas ručak.